Serbska pčela

г- 121 ф убила и' мемда ц^лог!. св$та Да не дигну нигда свое главе ! Дмерхке што су ил' Афрјке ]У1ноги они народ-чопорићи, Да су зерна сви 6' у м^ро†етали; ј Сви заедно едва с' СерблћмЂ равни' Аравско е племе превелико, 31е})г> первмма на св:ћту народ 'ма, Ад' га трое свееднако гннви, Ц^лацг> каменЂ ил' угр^анЂ песаКЋ, М^сто жита гдћ е маховииа, Ил' с' котрлннЂ по пустмннм' валн, /Карко сунце што му тћме пали, Грдна р^а умна помрчнна, Кон му ее на очи навукла, Свогђ ишвота да не види св^та! Само Инди стара Сербска браћа, Отћ Кавказке многолгодне лозе, НаИЕрстн1е изме ^ђ цЈјлогђ лгодства, > Б^комђ , крвлго, езмкомЂ, именомЂ, А сувише многолгодствомђ своимђ, Сђ Серблћима б' се споредити могли, Споредит'се и нби превазмгћи, Нечовечнми да и' грабен ^ђ землћ, Што Ангелско име на себ' носи, У лготоме не держи процћпу: Тежко землм кодђ оч1к ) слћпои! А што су вамЂ чопори Монголски, То су само народи велики, На б1елм путнички папјри, У Хшезске умотани басне, Посве познаг' да и не могу други: Гд:ћ су таине ту истине нема! ОкромЂ Бога и Бонпи д^ла !! СадЂ о Серблћи! Народе великш Сами себе своиски погледаите,