Sion

344

цркву. Ова је претрпела нечувене муке, и као сфеникс из свог пепела васкрсла. Крволочни мач Марсов утамани најжешће зулумћаре невољнога царства римског; Галиенус нознаде тежину деснице божије; Максенције својим падом с моста Милвиуса закопа у мутне валове Тибра остатке римскога царства; с Капитолијума обори се опузла орлушина Јупитерова, а на њено место победоносни Константин постави заставу нашега одкупљења. Константин је највећа мирска личност у црквеној повеснице; с њиме црква излази из мрачних подрума, и ступа на трибуну светлости. До Константина прква не уживаше никаквих права, а после његове срећне победе прелази на уживање добара неочекиваних. Папство римско и његова централизација до Константина радили су као из потаје, крадом, на уштрб права осталих цркава, а од Константина радшш су јавно и то са одобрењем његовим и његових млогих наследника. У Константину црква доби највећи свој светски сјај , али у исти мах осети потрес у моралу. До Константина црква беше сиромашна, а с Константином окити се чашћу и величанством. До Константина црква даје нам примере најстрожијег пожртвовања, а од његова доба често настуиа себичност, частољубље, грамзење за уживањем овога света. Ове наше, можда оштре изразе оправдава црквена повесница, а читалац наћиће довољних доказа у самоме животопису Константинову, кога партајички написа Аријански јепископ Евсевије, верни друг свемогућег тад па • земљи Константинтина и очигледни сведок његових дела. Константина је без сумње упознала с вером хришћанском његова мајка, а лични су га интереси водили управ у наручај цркви. Велики политичар, он је увиђао коначну пропаст идолопоклонства, шта више предвиђајући и пад римског царства на западу , остави Рим својој судби и основа источно царство. Ми високо поштујемо све што се прича о Константинову обраћењу у Христову веру, али ипак остајемо ири мнењу, да су поред небескога откровења на његово обраћење