Sion

370

воље затворио у гробницу, да изиђе отуда на глас Исуса Христа и да му тиме стече славу необичног чудотворства. Износећи тако тумачење једног од најважнијих догађаја јеванђелских, Ренан као што се види сам осећа крајњу лабавост свог тумачења; за то га и ограђује свакојаким сличностима, старајућк се, да му бар колико толико даде истинитости. Али те сличности не припомажу ништа правој ствари, него само представљају неколико излишних парадокса. И тако, да би оправдао пријатеље Христове у Витанији илн бар да би извинио њихов поступак, Ренан вели, да вера, тежећи својој цељи коју сматра као са свим добру , служи се и ружним доказима ако нема добрих, само да докаже своје претпоставке. Али том тврђењу могло је дати основа само језуитско хришћанство а никако не — јеванђелско. Бар писац врло добро зпа, да у друштву језуитском и постоји правило: цељ оправдава средство; но и ако се то друштво зове по имену Исусово, опет у самој ствари врло мало наличи на оно друштво, у ком се одиста налазио Исус Христос, као у кругу својих ближњих. И ако доиста има какве вере, која је готова да се послужи и добрим и злим, и поштеним и непоштеним, и истинитим и лажпим, — само да би постигла своју цељ, ту веру заиста никад неће Исус Христос признати да је његова. Па да ли се може тако мислити о лицима, која су задобила поверење и наклоност Господа Спаситеља, као што мисли о њима писац? Зна се врло добро, да је Исус Христос најстрожије говорио против лицемера. И како су му најближи људи притицали сами кад би видели један такав порок, да посраме лицемере! Да би с друге стране објаснио , како је Христос могао пасти у таку заблуду, да оно што је привидно прими за суштину, Ренан се упиње да докаже, као да је Господ, борећи се с надувеним и злобним законичарима јерусалимским, изгубио ту светлост, чистоћу и увиђавност, којом се одликовао пре. Ето опет једне погрдне претпоставке — онако од ока! На што се одупире ова предпоставка ако не на