Sion

371

само лично уображење пишчево ? Јеванђеднсти нигде ни једном речи не дају иовода у такој предпоставци, на против у најоштријим речма Исусовом, којима изобдичава Фарисеје, ч} г је се дубока жадост његова за народом својим и за том истом вароши, која је, као што Ренан вели, будида у њему раздраженост.... Така је, на пример, његова позната изрека „ На Мојсијеву столицу седоше шижевници и фарисеји," у којој се прориче тешко и тешко тим људма, али који не показује ни мадо да има каквог преступа у њезином говорнику, него је пуна дубоког и незкног осећања и жадости и завршује се овим потресајућим ускдиком: Јерусалиме, Јерусалиме! који убијаш иророке и засииаш камењем иослане к себи\ Еолико иута хтедох да скуиим чеда твоја, као што кокош скуиља иилиКе своје иод крила, и не хтесте !" У јеванђељу Јовановом, у ком се готово говори само о науци и дедима Исуса Христа у Јерусадиму, нема баш ништа, што би нам могдо дати основа да признамо поменуту примедбу Ренанову, да је бар колико толнко налик иа истину. Свуда и свагда ради Господ с божанском силом, јасношћу и бдагодати. За њ веде јасно : никада човек није тако говорио, као што говори овај човек. Ако су се по неки пут непријатељи и изразиди о њему жестоко и грубо, као на пр: ,, Ти си Самарјанин и у теби је ђаво," то нису рекди што он није могао да влада собом у љутини или у другој какој раздражености, него за то, што је говорио истину, која им је бида непријатна. И у таким „прнликама он на најнакосније нанадаје својих непријатеља одговара мирно, с неким надземаљским достојанством: „У мени није ђаво, него иоштујем оца мога," међу тим хоће да докажу, као да је непријатан и скучен био његов ноложај у Јерусалиму и да га је тај сам подожај и узнемирио и довео у забуну те је радио нешто, што му други пут није придиковало. После овог нема потребе говорити о самоме тумачењу догаћаја. Еад би то тумачење било кодико му драго налик на истину, и тада Ренану неби требадо веровати, јер би и онда 24*