Sion

377

знало, тежи ће оно и кад буде умирало. Ово је први истински појам о Богу којп се пресађује у чисто уображење детендета; тај појам мати попуњава иконом матере божје и објашњава свом детету значај ове слике. Све ово јако ушшвише на детпње чисто и непокварено срце; и доцније одлазећи у храм божји, дубоко се урезују ови упечатци у душу његову. Ко је у стању да објасни ове упечатке на речи спаситељеве: „Л устите деиу нек дођу к мени и не браните им" (Лув. 18 16), и на успомену, да је он сам метао своје руке на њих, грдио их и бл.агосиљао. ? (Марк. 10. 16). Хршпћански родитељи несумњају, да и њихова дечица добијају у храму божијем благосдов, да се у храму у њихову душу сеју семена вере и наравствености, што их прати кроз читав живот њихов. Успомене из детинског живота јесу успомепе најмшшје. Ми добро памтимо како смо се радовали великим годетима, нарочито светлом васкрсењу, Ми памтимо да је у напгам млађаним срцама од тог времена никао и прави појам о животу и страдању Спаситељевом, љубав на спрам храма божјег. Све ово скупа, јесте велика добит , ово је клица нашег духовног живота и тежња доћи у јединство с Вогом. Ко ова духовна блага није стекао у детпњем узрасту, мучно да ће их икад стећи и имати. Осећања срдачна немогу се наметути силом; љубави к Богу, не учи се из књиге. Ако просвештени родитељи буду избегавали овај начин првоначелног хригаћанског васпитања своје деце; ако буду чекали то време, кад њихова деца дорасту, да могу слушати лекције из закона божјег; онда је много изгубљено. Јер чисто дечије уображење тако се помрачи земаљским нечистим предметима, њихова срца затупе се разним страстима, и наука о Богу и наравствености у одраснијим годинама, за њих је већ непрнјања. С тога је и нужно дечицу док су још мала упознавати са светом вером, и усађивати им у млађана срца љубав Богу и матери цркви. Под руководством св. цркве, у добрим и поштенпм породицама хришћанским, још док деца нису пошла у школу, већ добијају наравствене практичке уроке из науке о Богу. Ови практнчкп уроцн много се дубље урезују у срце и душу млађане дечице, по уроцп школски. Овакове практичке наставе управо и чине, да дете поштује своју веру; јер неостају у души детињој као нека гола Форма мисли и појмова, већ се претварају у навику. Кад ниједан члан породице не пренебрачава вечерњу и јутрењу у молитву; кад отац не излази из своје куће на посао док се Богу не помоли, а мати никакав посо не почиње док се не прекрсти; кад и детенцету свом недаду јести док се оно непрекрсти: зар се тиме не навикавају деца, да у свему