Sion

621

у великој забуни, почем многи њихови свештеници нису умели ни да читају ћирилицом. Ми се не чудимо ни мало овоме латинском небрежењу, јер имадемо доста доказа да оно неуме ни у ово доцније пуно искуства доба уважити жеље Србо-хрвацких католика и других народа без понижења свете вере. Хрвати се дакле одврате од латинских свештеника и наврат нанос прикупе све народне свештенике, које латинска лукавштина на спецкому сабору бејаше лишила свештенодејства. Ово похвално одушевљење наше прекосавске и далматинске браће жалибоже није трајало дуго, јер по смрти хрватског краља Бранислава (9190—1000) његови се насљедници измакоше испод владе немоћних цесара, и тако њихова љубав према ћирилици и православљу охладне. Рим је без сумње употребљавао сва могућа срества да дође што пре до главе ћирилвци и нашему обреду. Искрена љубав своме језику и племенита чувства према народној светињи јуначки су одбијали навале латинства за неко време; но шта су могли да учине у овим покраинама наша браћа нротив силних напора бесни непријатеља? Ми знамо да наша браћа у далмацији и хрватској и сада негују свој језик и народне обичаје; и њихова борба с латинством у ово последње време јамчи нам да ће они кад тад од Рима потражити, да им се народни језик уведе у цркву, а калуђери римски к томе млого допринети. Године 1064 на спецкоме сабору претседавао је кардинал Јован и смртни ударац нанео нашој литургији. Славенски монах Цедеда беше анатемисан, но након свих анатема наш обред на језику народном уздржао се је на КрФу, Рабу и неким другим островима, а у Сењској епархији се држи и данас. Велика је срамота хрватско-далматинских епископа што су се изневерили народном богослужењу, што су семинарију Змајевића од строго српско-хрвацке прекроили и обратили у латинско училиште.