Sion

749

знамо у прво доба хришћанства Еппскопи, свештенидп и ђакони отправљалв међу осталим дужностима и лекарске, сваки у свом округу. Болеснику долазпли су и црквеваци и ђакони и свештеницп, који се с болесником заједно Богу молише, и ако би се болест погоршала, спремили би га, да прима св. тајну причешћа и свештања масла (јелеосвећење). Причешће болног древна је цркаа сиатрала као спрему за прелазак у вечност, с тога и назваше га „Еџодсоу" (упутство). У време гоњења, кад се св. дари у храму несу могли без опасности држати, по свршетку литургије, носили су их болесницима врло пажљпво, скромно, без сваке свечаности, да не падну у подозрење код поганика. По Јустипу, носили су св. даре болнима ђакони, а у случају нужде чинише то и црквењаци, па и сами световњаци и деца. Тако св. Дионисије Александријски приповеда у свом писму на Фабија, Епископа Антијохијског, како јенеки дечак једном старцу, који је спадао међу кајуће се, прн смрти, почем је месни свештеник болестан био, св. причешће однео. Ако је болесник био још у снази, то је по обичају древне цркве сам метнуо св. даре у уста своја без помоћи клирика или световног. У таком решптелном часу, као што је смрт, несу отказивали св. причешће никоме окончавајућем живот у вери и покајању, па и сампм оним људма, који су били због великог греха под строгом епитимијом. Св. црква свршавала је над болним верним са св. причешћем уједно и јелеосвећење. Тајна та свршавала се над свима опасно болеснима, и над самом децом, кад су већ оразумила. Што се тиче оних, који несу при свести били, над њима се свршавала само исповест; а не тајна причешћа и јелеосвећења. Јелеосвећење је обично претходило причешћу болних, а противно се чинило над одлученима на основу тога, што се у опште та тајна сматрала као допуна покајања; зато јемноги назваше: „одпустом, оставкомгрехова" и ставили у тај одношај к покајању, у ком стоји миропомазање према крштењу. Жива жеља првих верних за св. јелеосвећењем на болничкој постељи, пажња епископа и њиова брига, да би сваки ту тајну примпо, и најпосле једногласна потврда св. отаца и учитеља црквених, да оиа води свој почетак од св. апостола Јакова, доказују довољно њену важност. колико је нама познато, свршавали су у старој цркви Јелеосвећење више свештеника, седам пли најмање три. Од туда не сљедује, да иста тајна, кад би је по нуждн морао само један свештеник свршити, нема силе и важности. Суштина тајне састојала се у том, што су с призивањем свемогуће благодати Божије помазивали болеснику разне удове тела: чело, нос, уста, руке и ноге, и без сумње веровали су, да му се тим праштају од Господа греси, што их је у животу свом посредством тих удова тела учинио; јер „човек, пише Тертулпјан, састоји се из душе и тела, обоје произлазп од Бога, — тело делом, а дух вољом, с тога се треба кајатп како за грехе тела, тако и за грехе духа." На последњем часу живота свог — на самртном часу стари Хришћанин опраштао се са својима, љубио се, прекрстио и кад-