Sion

750

кад очитао дсповедаље вере. Из животописа св. Златоустог знамо, да је пре него што ће изданути, дао себе обући у најлепше своје хаљине. Ово је учинио по свој прилици зато, да изрази радост душе, која ступа у одају небесног жениха. Сродници умирућег окружаваше постељу му, држаше га на својнм рукама, тешише га и молише се Богу за њега, да му Бог даде спокојни крај. Стари су држали да при крају човечијег живота стоје и анђели и зли духови, — те и једни и други желе душу умирућег да придобију. Умирући особнто старци благосиљали су у последњем часу све присутне и одсутне, и молили окружавајуће, да нх прекрсте. Не треба се чудити, што хришћани првих векова среташе смрт тако неустрашиво, јер знамо, да они већи део живота свог обраћаше на припрему за срећан прелазак с овога света у будући-живот Мисао о смрти и вечности никад неје од њих одступала. За многе старе верне може се рећи оно, што наводи Јероним о блаженој Маркели, која је тако живила, да је сваког мннута умрети готова била, и никад се облачила неје, а да се самртног одела свог сетила неје. У писму на Диогнета сравњују се Хришћани с душом у телу, нарочито зато, што као пгго душа живи у телу, и опет се одликује од тела, тако и Хришћанин ма да живи у свету, оиет не је његов: но као што бесмртни дух живи у распадљивој колеби, тако и они, који ма да живе у земаљским домовима, удиљ се надају вечном становању на небесима. Кад је хришћанин умрво, оставша родбина јављала је његову смрт писмено или преко других удаљеним сродницима. У Африци употребљавали су на ту цел децу. Цело општество сазнало је за смрт свога брата или сестре на првоЈ литургији, кад се спомињало пме покојног или покојне на јектенијама за мртве. Међутим у дому гледали су сви, да што боље могу укажу своју љубав и почаст преминулом. Пре свега заклапали су му очи и уста; затим га купаше млаком водом; за овим кад кад га помазпваше уљем, мешајући разне мирисе и скупоцене материје, узимаше у ту сврху више тамјана и измпрне, него што их трошише неверници з& своја жртвоприношења, као што Тертулијан вели. Прана цел тога балзамовања била је та, да сачувају тело од трулежи, јер први Хришћани сарањиваше своје мртваце у катакомбама, где се свршавало и богослуженије. У осталом може бити, да су с тим помазивањем хтели остварити речи св. Апостола: „Јер смо ми Христов мирис Богу, и међу онима, који с« сиасавају и који гину." (2. кор. 2, 15). Неки су не гледећи на тај обичај, још за живота свог забранилп балзамовање тела из дубоке смерности, држећи да су недостојни те почасти. Тако св. ЈеФрем Сирин претп божијом каштигом онима, који бп га хтели после смрти од трулежа сачувати; он је захтевао, да га и но смрти, онаквог оставе, какав се затекао, — у долами и мантији. После помазања обвијали су тело у танко платно, од чести из пристојности, а од чести ради подражања погреба Христовог (Јоан. 19, 40). Укопно одело састојало се из синдона (кошуље) скопчаног око тела пантљикама, лице п грудп