Sion

132

покрету или иромени места, да дивљач, што је одређена за тај баикет, због своје новине не буде разрезана против нравила кулинарне вештипе. Ио ево њему је досадио раскошлук и, пресићен уживањем, он се удаљава на неколико дана у бедну колибу, што је у његовом двору направљена, без патоса на сувој земљи једе окорелу храну из проста посуђа и заборавља на време своје златне чиније и чаше од целосног аметиста исечене, — а све ово чини с тога, да би, кад се врати у раскошлук, могао наћи у њему новог, свежег уживања. Сва је Италија покривена парковима, вештачким језерима и гајевима, где „вешти људи" негују рибу и дивљач за његову трнезу. Далеке провинције пуне његове подруме и амбарове најодабранијим производима. Кос му даје вино, Таз — птицу, Сицилија — хлеб, Африка — шкољке. Кувар му је за своју вештину награђен златним венцем. Његова вечера кошта га око три милијуна сестерција — до педесет хиљада дуката на наше новце. Једна порција паунових језика или јело од панагајских мозгова, коштали су по некад на стотину хиљада ио римском рачуну. На пурпурним канабетима леже гости око стола окружени услужном гомилом ОФицијала (слугу), који се старају да угоде и најмањим њиховим жељама; млади робови на посуђу доносе безбројна јела зготовљена са укусом; лепушкаста кудрава деца у белим туникама (доња хаљина) подносе вино, разливају по патосу ароматне мирисе, хладе госте лепезама. Око стола — песме, игре, свирке, шале, разговори. И усред тога весеља, вике и ларме, амФитријон — цар банкета (гозбе) — говори честе здравице, меће на главе сво.јих гостију венце од свежег зеленила и ружа. „Хајд' да живимо и да уживамо говори он, смрт се приближава, закитимо наше главе цвећем пре него што пођемо Плутону". Ако пређемо из тога тесног домаћег круга у бурни сокачки живот и друштвене забаве и насладе ове всчне вароши,