Sion

133

ми ћемо и тамо наћи то исто изумирање наравствеиих интереса, ту исту моралну празнину и груби материјализам. АмФитеаторје отворен од самог јутра. Осамдесет хиљада гледалада гура се ио мормерним клуиама, што су унаоколо једна до друге и једна више друге наређане. Усред бојажљивог очекивања нублике, ено нуштају на арену аФриканске тигрове, лавове и пантере да се кољу један с другим. Затим излазе против њих дивљи тетули и дугокоси тали-гладијатори (борци), који су за то нарочито снремљени. Свршивши са зверовима, они почињу међу собом да се боре. Боре се они на колима, и на коњима и пешке; боре се чак и са везаним очима, па то се публиди особито доиада; а још више изазива радост и кикот галска вештина, кад хватају људе коноицима и замкама. А унаоколо је непрекидна, урнебесна ларма — усклици одобравања за вештачки и смели удар , за грацијозан пад, за ћутање у предсмртним мукама, — дрека злобе и незадовољства за слабост, слабодушност или неокретност! Понекад и гледаоце наједанпут обузима силна жеља борбе. Они сами слазе на арену и примају учешће у борби. Сепатор и солдат бију се као нрости гладијатори. Но ево средством подземних олука и цеви арена се наједанпут пуни водом и изгледа као језеро, по коме пливају крокодили и бегемоти, јавља се двадесет лађа — две пепријатељске Флоте започињу бој. Смрт излази пред очи публике у свима видовима. Људи тону, умиру од ватре, од гвожђа, од воде. То су навмахије — најмилија уживања Римљана. Напослетку воде је нестало и, ио још влажној арени наново се започиње клање рукама. Ено , гладијатор је стао на грло своме обореном нрбтивнику и с подигнутим мачем чека равнодушно од гледалаца обичан сигнал — гес1ре Геггиш — док се међутим несрећник, ваљајући се по прашини, стара, да заузме живопис-