Sion

255

мали и слаб , који неима тоиа и оружја, побеђује оне, у којих беше све, — који беху синови дарски, — али само неимађаху Бога и правду на својој страни. Чачак, Дубље и Пожаревац сведоче, и вечито ће потомству сведочнти како се Србин за милу своју слободу борити уме, како у највећој ватри, кад одлећаху главе, јуначки кликтаху : — „слобода или смрт." — И победи Божија правда, јер је велика и и моћна десница његова, — Он благослови дело угњетеног Србина, Он прослави Цвети, — Он узвиси успомену њима, — Он узвиси заставу Таковску над Србијом, да се вије за дуго и млого над милим народом србским, и ова застава Милошева, и ова мала србска војска, обџ^ж целом свету да сила азијатска снуждено обара главу, оставља србску земљу, у којој од толико стотина година аговаше и благоваше о зноју народа србског; јуначкој Србији сину сунце слободе, и Србин поста господар своје куће. И ова дична застава јуначни бораца Таковски и данас оживљава Србина и данас лепршући се вели му: } ,у мени је сиас V Но шта беше написано у њој? „Слога и слобода." Ове две речи трептаху ватреним словима борцима Таковским. Слобода и данас вели свакоме родољубу и патриоти, пригрли ме, па сам ти жеље испунила. Но да ли ћемо, љубезни, говорити јоште о дичним борцима Таковским, да ли ћемо потрзати кости њиове у гробова својих где уживају мир и тишину, или ћемо бити тако неблагодарни, а да им неодамо благодарност своју на данашњи дан, као на дан њиове успомене, као њиова деца, као њиови потомци, и да ли нећемо праху њиовоме рећи „мир нека је." 0! како потресају ове речи правог потомка њиовог, како ли неће данас Србин у молитви својој завапити и рећи ка Саздатељу своме: „Госаоди, ирими их у твоје вечно небеско царство, јер умреше за веру и децу своју, јер неиогазише образа свога и савести своје." Драга браћо! Свима нама више или мање познат је