Sion

557

справедљивост царигр, патријара жалио је се такође и Павле Петровић , митрополит црногорски св. руском Синоду , али и ова молба остане без икаквог удолетворења. — Ми, истина, иризнајемо , да несмо комнетентни осуђивати руски Синод, што није дао никаквог удолетворења молби именованих црногорских Митронолита; али неможе нам се на ино, а да не изјавимо наше сажалење због њихове хладнокрвности наспрам браће своје, која тада пискаше под два тирјанска терета дивљих зверова-Турака и среброљубивих и властољубивих себичњака — грчких Фанариота. У опште после уништења срп. иатријаршије у Србији, настало беше кобно и жалосно време за бедне Србе и њихову цркву. Јер извесно је, да у то време натријар — глава срп. цркве, беше у једно и једина глава народа, пошто већ одавно беше пала световна власт у Србији, Његов авторитет имађаше код Турака велики звачај , а код срп. народа буђаше срца и храбраше га за велику будућност. Но пошто нестаде и патријара у Србији, тада беше најжешћи удар за Србе; јер они потпуно појимаху , да их у будуће нема ко од бесних Турака заштићавати, а на грчко духовенство ни су се Срби могли надати; шта више, оно им , нанротив беше жешћи непријатељ него и сами Турци. 1 ) После пада срп. патријаршије беше почетак владе Фанариота-грчког духовенства у Србији. Њиховој влади и грозном њиховом понашању наспрам своје духовне пастве небеше ') И запста време од пада Пећско-српске патријаршије па до Кочине крајине; беше за Србе најжалоснпје. Земља због сеоба Срба у Аустрпју остаде готово пуста; вароши и градови беху разрушени; народ живљаше у то време расштркан по шумама и гудурама; дркава готово и не беше, јер злобна и безбожничка рука поруши. Само по неки манастир у пустињама заостао беше , где се народ са разних крајева Србије, са, својим свештеницнма, стпцаше и Богу се мољаше. Накратко , сила турска превршила беше сваку меру трплева и већ беше немогућпм впше сноспти је, те с тога срп. народ буде преморан устати протпв свог безбожног угњетатеља....