Sion

635

то време у Србији бидо свештенства родом Грка , а нарочито старешине црквене, као: митрополити и јепископи, који беху сви Грци , то се рађа питање: да ли је и оно духовенсто, које беше из Грка, учествовало у том великом делу — ослобођења у Србији, као сра. оци и иастири духовни? На жалост тога није бидо. — Овај труд и ову жртву учинише само свештеници — Срби , који заједно са својом крвпом браћом и трпљаху све тешкоће и насиља од стране сргс, изелица — Турака и Фанариота — Грка. Да је свештенство имено српско желило и радило на ослобођењу свога витешког — но у исто време ропског народа, а не господари и племићи, то нам јасно сведочи срнска песма „Ал кнезови нису ради кавзи, Већ је рада сиротиња раја И ради су божији угодници" (свештеници). И заиста вера и духовенство вазда беху главном и једином иадом и моралном снагом, на које срп. народ могаше потпуно рачунати и уздати се. Сама дела и предузећа првих сри. патријара , после пада срп. царства , очито нам дају сведочанства о том, да је црква са својим свештено-служитељима била главним и јединственим представником раздељеног и разкомаданог царства српског. — Па и саме сеобе Срба у Аустрију, под предводитељством својих пастирепачелника: Арсенија III и Арсенија IV, не мање сведоче нам о том, каквим је се великим уважењем и поверењем ползовало срп. духовенство у Србији — и то оно само, које беше из средине Срба, а пе охоло грчко-Фанариотско духовенство... Кад је пак пародно свештенство само радило на делу ослобођења и кад је народ само свештенство из народа љубио, уважавао и њему поверавао се; а притом зна се, да су у то време већим делом били представитељи срп. цркве Грци, то невољно изкрцава питање: Еако је се сра. народ односио насирам духовенства — које небеше њихове народности, веК