Sion

706

у нашем саставу реченог,, изведемо једно врдо кратко „зитша 8иттаги1н", нз кога ће штованн читаоци моћи укратко увидети цео сношај српско-грчке цркве. — И тако: 1. Грчка црква рачуна се првим просветитељем и разсадником хришћанства међу Србима још док су Срби живели у првом свом прастаром отачаству, а то је док се још несу били доселили у грчке предјеле. У то прво време њиховог познанства одношаји међу цариградском црквом и српским хришћанима беху посве неодређени и ровити. 2. Хришћанство је пустило корен међу свима Србима, пошто су се они преселили у грчку империју. Оно је међу њима разсађено с једне стране проповедницима грчке цркве, а с друге — проповедницима западне. — Одношаји срп. цркве наспрам обеју цркава (грчке и римске) несу имали никакве сталности, већ су се колебали. 8. Доцније пак, при грчком императору Василију Македовцу, Срби су се обратили ка источној цркви , као првој својој мајци, и моле је да их прими у своја материнска наручја — и грчка црква их је с радошћу примила и к материнским грудима пригрлила. — Од овог управо времена и почињу цариградско-грчки патријари — као васионски отци бринути се о устројству срп. цркве. — Резултатом њиховог старања о срп. цркви буде : иотиуна иотчињеност исте цариград. аатријару. Али доцније у току времепа примечава се жестока тежња од стране српске цркве , да се ослободи испод зависности од царигр. цркве. Неке особите околности ишле су на руку тој тежњи , и ми кроз неколико векова видимо уређење срп. архијепископије, која се, истина, ипак у извесним одношајима нахођаше под зависношћу од царигр. цркве. 4. При силном цару српском Душану срн. црква добија потпуну самосталност; али ову самосталност није признала !^ариградско-грчка црква, усљед чега појавила је се међу ј^има велика завада, која се продужаваше чак до Савве IV,