Školski glasnik

Бр. 4.

ШКОЛСКИ Г1АСНИК

Стр. 63.

допис. Вршац. 11. Фебруара. Лицем на беле покладе преминуо је овде ноеле дугог и тешког боловања, овдашњи меогогодишњи учитељ Милош Велић. Покојник је скоро пола века провео као учитељ у служби народној. Колико је старина Велић од својих суграђана био поштован и уважен, види се отуда, што се силан свет при иогребу искупио, да ода последњу п >шту свом добром учитељу Милошу, понајвише његови ученици, пошто је иокојник у визу дугих година свог службовања у Вршцу, одњговао више генерација. Покојника је опојало сво овдашње свештенство са протом на челу, а на кору је појало овд. ратареко пев, друштво, већином ученици покојникови. При опелу беше присутан и иреосвећени гепископ Гаврило, који је после обављеног опела пришао ожалошКеној породици, и изјавио јој своје тоило учешће. Над мртвим се олром тоилим речима у име овд. учитељства опростио овд. учитељ у миру Макса ПантелиЛ, овим говором: „Кад човек овај свет пажљиво цосмотри, и у њеау највеће непостојанство како свију створења, па и евога бијћа примети, онда не може на ино, а да своју судбу тужно, не оп.1аче, кад поаисли са«о, да му се пламен живота у тренутку ока угасити може. Кад се сети, да га само један зао час, са овог белог света у мрачну дубину црне земље пренети може, онда нема довољво речи, којима би евоје бедно стање на овој земљи оиисати могао. Но једно је из весно, да је на овом свету све само једна сујета, све прах и трулеж, све за мало траје, све бива па нестаје. Колевка намје била и би ће почетак, а гроб свршетак нашег бедног живота на овој земљи. Ево и овај одар нам најживље ириказује ништавило човеково. Пред нами ево стоји угашен живот једног народног трудбеника учитеља Милоша Велића, који је скоро пола столећа провео у служби народној. Иокојник је као учитељ, колико је знао п умео, дао своме народЈ'. Камо среће кад би не само сваки учитељ, већ и сваки Србин дао своме народу онолико, колико зна и уме. Но оеим многогодишњег учитељевања, покојник је задужио срп. народ још и тиме: што је поред своје худе учитељске плате, која је онда много мања била него еадањих учитеља, однеговао Српству

лену нородицу од девет чланова, који су осим једне умрле ћерке, сви осташ живи и здрави. Милош је покојни много и од својих уста откидао, само да своју многобројну породицу којом га је Бог обдарио, изведе на пут, и учини их корисним члановима свога народа. И добри Бог иепунво му је ту молбу и жељу, да види своја три сина као свршене људе на доброме путу. Син му је Ђура уважени свештеник новосадски. Панта штампар у Сомбору. А најмлађи Љубомир као учитељ у Пардању, који је очев рад продужио тамо где је покојник застао. Две кћери су му удате, једна за Танасију Иоповића трговца и поседника у Вршцу, а друга за одличног учитеља новосадског Ђоку Милића. Ћерка Драга учитељица у Неузини. А Јулка забавиља у Бршцу. Само Љубица оста незбринута. Покојнак је био учитељ старог кова. Он није хтео знати за Физику, граматикуи математику. Он је био тога уверења, да нашем народу најнужније треба, чатање, нисање и рачунање те је то до крајноети истеривао. Али зато су његови ученици најбоље читали, најлепше писали, и најлакше рачунали. Иокојник је дочекао лепу старост, те у миру и задовољству, брижљиво негован од своје деце, Ленке, Љубице и Јулке, уживао плодове, дочекао те и своју унучад руком иовео. И напосдетку од еилног и напорног труда, бриге и дуготрајне боље, истрошио своје уморно тело и на рукама своје миле и благодарне деце испустио евоју напаћену душу. Па ево и ја као друг ти у име твоје сабраће вршачких учитеља, праштам се е тобом друже Милоше. Ти си твој тешки задатак, што еи га имао као учитељ ирема српској школи, као брижни родитељ ирема својој честитој породици, и као човек према човечанству часно и достојно завршио. Тебе више нема међу нами, али ћеш вечито живети у душама твоје миле деце и унучади, и твојих многобројних ученика. Нека ти буде лака земља и вечна усномена међу твојим драгим Вршчанима, које си ти као' многогодишњи учитељ много задужио. Још једном збогом друже Милоше, збогом за навек! И та-да крену се имнозантан спровод уз појање рат. пев. друштва и испратисмо овог нар. трудбеника до вечне му куће.