Školski glasnik

(Јтр. 181.

ШКОЛСКИ ГЈ1АСНИК

Вр. 11.

што не ваља, а што види од својих садругова. Ми признајемо, да су ЈЕокове бојазни оправдане, али знамо, да и приватно васпитање има својих м&на и поред његових добрих страна, међутим је оно често пута и неизведиво. Пример је од особитог значаја, у породици и по алумнеумима, али велика важност његова огледа се и у школи при настави. — Всапитач је посае родитеља онај, кога дете најрадије подражава, што је нешто природно, понпм се нехотице и обично подражава оно, што нам је најдуже пред очима; с тога је толико важна индивидуалносг васпитачева. Још Сократ је рекао, да: „ЈБубав, љубав рађа!" И имао је потпуно право. Јер ако васпитач није у стању, да својом особом привуче пажњу својих ученика, да у њима љубав побуди према себи, онда од њих нека не очекује ни пажње ни љубави. Авторитет и леие особине васпитачеве у сваком случају ће имати све особине доброг примера. — Врло важна је ствар, да ваепитач и на делу буде заиста онакав, какав је на говору. Сегимо се само Мажуранићевих стихова пуних истине из одељка Чете: „Добар пастир, јер што каже ином, исамсвојим потврђује чином!" — Бадава ће учитељ придиковати деци, да алкохолна пића веома шкоде телесном организму и душевном животу; бадава ће захтевати од њих, да у школу тачно долазе и да су увек члста: ако је он сам неуредан, нрљав, пијаница итд. Све придиковаље му је било само сипање воде у море! Педагог нека буде само добар пророк: нека не заговара воду онда, ако вино пијо Нек му је свагда у складу мишљење. говор и делање његово, па ће успеха бити. — Друштвено јавно мнење је на добром путу, кад од учитеља и проФесора иште строжији морал него ли нпр. од адвоката или лекара. Са гледишта ширења јаввог морала делокруг једног педагога је много већи од ма које личности другог занимања, већа је дакле и одговорност која пада на њега. (Али наравно да захтеви стро гог морала и ускраћивање душевног и материјалног поштовања — на жалост стоје у дисхармонији!)

Обучавати, представе, сухо знање давати, спољашњи запт одржати није нешто велико, међутим васпитавати може само права индивидуалност. Добар педагог је уједно и велика индивудуалност. Многи воле да упоређују педагога са уметником. Уметник ствара. даје облик (Формира), изражава мисао или осећаје, а тиме уједно и рачуна са угицајем који треба да изведе у широј публици. Уметника дакле не потстиче само нагон за стварањем, него га потстиче у стварању још и сврха која је тесно везана са изнашањем властитог му производа пред јавноет. И педагог износи своје мисли и осећаје иомоћу говора, те тако и он, као и песник, „треба да уме добро владати" — говором. Наставник треба дакле да зна лепо говорити својим језиком, да зна уметнички владати речју, да би дечју душу за исти пријемљивом учинио, и да је у стању, да у њој побуди нужне осећаје, па кад затреба чак и саме страсти. Шекспир почиње своје драме нир. са уводом који садржава обично бурне појаве (у Ромеу и Јулији нпр. са великом лармом), којима изводи публику вз дотад;*њих мисли и привезује их за себе. И педагог треба да познаје психолошке смицалице и треба да зна душевне жице дечје вешто погодши. У новије доба траже педагози таково руководно начело, на које би се остала васпитна начела могла свести, као на главну аксиому. Хилдебрандт, Линде и Шнелер налазе да је то у лкчности (РегббћиПсћкек). По томе би тежиште васпитања почивало на образовању наставничком. Ово становиште се еа јаким разлозима може да доказује, или по нашем мишљењу и наставно градиво је врло важно. С тога и не делимо са X и л д ебрандтом то његово мишљење, и не држимо да се може ностићи свађање свих педагошких начела на једно једино руководно начело. — Не усвијамо ни Џ. М. Стуарта и X. Спенсера „утилитарно" начело као главну аксиому. У теорији кориснога има истина и момепт несебичности, пошто се ту за крајњи циљ истиче општа корист људи, али због несразмерно утилитарних разлога не можемо ни ову усвојити.