Školski glasnik

Бр. 16.

ШК0Ј1СКИ ГЛАСВИК

Стр. 276.

који се може штетно показати на расуђивању, и — што је вероватније — који се штетно показује на моралном карактеру, услед ослабљене емоцијоналне стране наше прирОде". У младости сви ми намеравамо да спојимо у себи све, што нас може начпнити свестрано образованим људима, пре него што нас зграби општи разрушитељ. Ми желимо и надамо се да ћемо увек бити у стању да се наелађавамо појезијом ; да ћемо све боље п боље разумевати живоиис и музику, да ћемо за навек сачуватп свезу с духовитим религиозним идејама, и у исто време да иећемо бити са свим непознати н са главнијим философским погледима својега доба. — Све то, велим — ми желимо кад смо млади! Но код колико мушкиња и женскиња средњега доба дешавају се те искрене и ватрене наде? Без сумње у, релативно, мало њих, и закони навика показују нам по чему је то тако. Некоји интерес према свима тим стварима појављује се, раније или позније, у сваком човеку; но ако тај интерес не добије постојано одговарајућу храну онда он, место да се начинн моћном и непроменљивом навиком, вене и ишчезне, благодарећи супарништву другпх, свакодневно подржаваних интереса. Ми сами себи спремамо судбиву Дарвинову, уиорно остављајући без довољне пажње оне потребне услове за развитак интереса. Ми само говоримо себи: .,-Ја ћу се, са свим, наелађивати ИОјезијом н читатн миого уметничкнх иреизвода. Ја ћу у себи подржавати љубав према музипи, читаћу све нове истакнуте книге, сачуваћу живе своје више духовне захтеве" п т. д. Али се за то не прихватамо озбиљно, не почињемо одмах те намере приводити у дело. Ми заборављамо да свако благо, коме треба тежити, може бити добивено само ценом свакодневног појачавања. Ми све одлажемо и одлажемо док већ*не буде у опште са свим доцкан. А међутим десеттшу минута, сваки дан посвећених појезији, читању духовних производа или размишљању, и два-три часа удељених недељно музпци, жпвопису или философији, били би довољно за извр-

шење наших жеља — али при том уелову: ако би почели овог часа и не бп чинили никакав прекид. Ко бежи од тога потребног труда и боји се малог свакодневног напрезања, тај убија сам у себи своје више способности. Ви ћете добро учинити ако у згоднн моменат проговорпте о томе са својима старијима, а најбоље са најстаријпм ученицима. доцнијем животу човек се измени према томе, вежба ли се он у извесном правцу или не. Недавно су посетили нас овде у Кембриџу неколико свестрано образованих Индијанаца, који су отворено исказивали своја мишљења о жнвоту и философији. Некоји од њих говорили су мн да на њих производи врло тежак утисак изглед нашег лица, које стално изражава неку напрегнутост н бојажљивост, а тако исто ружна и наказна наша позитура коју заузимамо кад седимо. „Ја не разумем — рекао је један од њих •— како ви можете да живите, не дајућп целог дана ни једног минута миру и размишљању! У нас, Ннднјанаца, је непроменљиви обича ј свакодневно, најмање по пола часа удаљити се на само, дати свима мишићима одмора, регулисати дисање и размИшљати о питањнма вечности. Свако индијанско дете. навикава се на то још од самога ранога узраста". Резултате таквог васпнтања ције тешко, било опазити по телесном спокојству и слободном опхођењу, а тако исто и по чудновато одмереном изразу лица и потпуним достојанством манира овнх житељаИстока. Мени се на силу наметала мнсао, што моји земљапи сами лишавају све>ј карактер прекрасне п врло важне црте. Колико американских родитеља илп учитеља говоре својој деци да ублаже оштри глас свој, да не напрежу узалуд своје мишиће, да буду потпуно мирни кад седе? — Једва један од хиљаде, или чак један од 5000, ако на то пазе! А међутим, стално прекомерно напрезање и покрет мишића, као п израз лица, утиче на унутрашње духовно стање, и на тај начин наноси свој нацијп врло знатну штету. Ја молим вас учитеље да озбиљно иромислите о овоме. Може бити да ћете