Školski glasnik

Нр. 11.

ШК0Ј1СКИ ГЛАСНИК

Стр. 198.

Ето то је тај расп. час., који јс мало, ал врло мало реалнији од садањег. Но нрилике су таке, да српска иеиодељена ткола нс може доћн, за сад, до таког расп. час., којп бп могао издржати стварну критику. Но, поново наглашује, да је то : добијање арема злу! За то: боље шнта, него ништа. А ово до сад је доиста: ништа! Отворен о, без икаквог лажног стида признаје: ко год је радио по овом расп. час. тај је морао дочекати ово: или му је остала читава гомила несвршеног градива, или је све једва прешрчао, те му је читав пнћао кроз површан. На основу свега тога предлаже: како у интересу српске деце, српске школе, па и самог учнтељства је, да се журном молбом обратимо всл. Шк. Савету да што ире (већ за идућу шк. год.) садашњу Н. 0. измени, нрема овим примедбама, те да изда једну мању, лакшу Н. 0. за иепод. школе. Така једна Н. 0. ће бар донекле боље п впше одговарати просветним потребама српског народа. Ако се све то не поправи у што краћем времену, већ се ова Н. 0. остави и даље и за неподељене школе, ми ћемо, за најкраће време дочекати највећи крах у својим школама. Однеговаћемо себи један читав низ занемареног српског нараштаја. Тај жалостан факт само ћо потенцирати ону запарложеност наше народне њиве, која већ и овако, жељно ишчекује свог искреног и правог раденика, да ју очнсти. С тога молимо всл. III. С. да даде срп. школп брза лека, јер је она први, најближи н најпозванији народни лекар. После овог развила се жива дебата о Н. 0. У дебати су учествовали: Душан Радојчић пз Дунасечуја; Сава Канурић из Шиклуша, Љубомир Лотић, шк. надзорник и протојереј Јован Бешлић нз Мохача. После свега збор је решио: да се замоли всл. Ш. С. да изда за пеподељену школу другу, мању Н. 0. и да се прошири број часова за српски језик, рачун, н. вере и остале предмете. Уједно да се замоли Ш. С. да изради потребна упутства за учитеље, ради олакшице саме наставе. Исто тако да се изради једна Подесна збирка прегледалица за цртање и збирка песмица удешених по нар. мотивима. Још је решепо, на предлог протојереја Јовсша Бешлића, да се замоли всл. III. С. да се предавање катихизиса пренесе из основне шк. у пофторну гиколу. Разлози: То су таке апстракције, за које

треба веће зрелости, да се могу исте разумети. Предлагач је тога мшпљења, да у осн. шк. треба предузети само библ. прнповетке, те тиме развијати у деци морални ос-ећај. За VI. р. да се узму: жнвоти главнпјих светитеља, особито пак Срба — светитеља. (Наставиће се). Прегл^д књига. И опет — на ствар г. Терзину! 1. Г. Терзии опет има реч. Тај свој „одговор" он назива „полемиком". Али то није ни одговор нн иолемика. У првом реду он не одговара на стварн које се тичу мојих матерпјалних приговора, већ рафшшрано забашурује иред публиком и критикује меце.Хвали се како моје чланке никад ие чнта одкад одох пз Сомбора (1905. год.), а у другом ступцу опет признаје и уверава „све срп, учитељство" да ћу „много допринети својим трудом за наиредак психичких нспитивања"; признаје да у томе раду додирујем и „дидактичка питања", али категорички" негира, да сам „икакови авторитет у дидактицп", јер још иије чуо „да се с тим питањем системацкп" бавим. Осим тога он уверава публпку како сам читао много о томе (т. ј. о дидактици), .,алп да све то несистемацки" репродуцирам. Признаје и моју научну амбицију, верује да ћу и на томе путу вредио радитн, али је и унапред увереп, да ћу и ту остатн на испитивању — „н пишт' вшпе". Чудне ли ироније од логике н пророчанске полемнке! Од куд му то кадијско право п шта га је поджегло на то! Не чита моје радове а овамо суди о менп чак п у будућности, и уверава публику да додирујем и дпдактичка пнтања! Уегу \уе11! Дакле Терзинне чита моје радове. Кукумени и српској дидактици! Алн пз предговора његове дидактике видпмо да он пе чита ни Др. Бакића, ни Басаричека, ни Протића, нн Др. Рајачнћа, пи Др. Окановпћа, нп Др. Турића — е, па кога он то чита? II тај човек још нма толико образа да јавно вели, да признаје „велики успех ексиеримената за интроспекционалну психологију", али да не може „још за сада нризнати посебну експерименталну педагогију"! Какво детињско уображење и читање! Да ли је Терзин заиста, свестан шта је овде изрекао. Чини ми се да је у том писању био посве неурачунљив, јер га је и су-