Školski glasnik

Стр. 315.

изриком споменут учитељ, оспорио му је право и осудио га је. Само онај може тражити да се телеспа казна избаци из школе ко не познаје дечју природу и школске прилике. (Но и највећи противник телесне казне Линднер, тешко да не би променуо своје мишљење, када би га ко поставио да под одговорношћу радн 1 год. дана у нар. школи сличној нашој). Знамо, а и споменули смо, да покретачи воље школске деце јесу чулни подстицаји. Онн желе, да задовоље своје пожуде. Њихов неразвијени ум неприступачан је разлозима, с тога се ради сузбијања те њихове воље морају употребити и грубља средства, а код оне деце, где јо кућевно васпитање укоренило махне, које воде дете моралном пропадању, мора се употребити и телесна казна. Али када није слободно, мн је не ћемо употребљавати. Па шта ће бити последица томе? Она деца, због које се и укида телесна казна (добру, неће учитељ бити) разориће школску дисциплину. Заразиће и другу децу и сав учитељев напор, да гато добро створи, биће узалудан. Лажаи хуманизам осветиће се п нама н деци нашој. Па зар ие видимо и сада већ последпце тог нагаег хуманизма? Сме ли ко тврдити, да нам омладина иије све разузданцја, раскалашнија? Зар не видимо да нестаје српског стида и погатења? И гато хуманије поступамо са онима, који угрожавају морал, све ћемо ниже падатн морално. Такав ноступак не сме се ни звати хумапистичким. Зар је то хуманизам, штедети дете од телесне казне, а пустити га да сам срља иа чак да и друге повлачи за собом у моралну пропаст? —- А шта да радимо ми браћо с том децом, због којих се и укида телесна казна? Да их оставимо у школи? То није пробитачно. Да их избацимо пз гаколе, па да на улици кваре децу? Шта смо онда урадили? Да се шаљу у поправне заводе као .што хумаиисте предлажу? А зар тамо не бију? А бити нпти је слободно нити је хумано. Или зар не би било

боље да остану у гаколи, а гакола да их као и ноправни завод по потреби и бије? Ја држим да би то било најбоље и најцелисходније. — Али бадава мислим ја тако, а свакако и ви. кад наша највигаа власт не мисли тако. — Па гата да радимо? 1.) Треба да замолимо всл. Школ. Савет, да нам да упутства шта да радимо са таком децом а 2.) донде док не добијамо упутства јављаћемо сваки случај вишој власти и изјавићемо да не можемо одговарати за успех, ако нас не опросте незгодног ученика. А на послетку не могу а да не рекнем и ово: Забрањује се у нар. школи телесна казна, док у нижим разредима многих гимназија г. г. професори и због незнања лексије бију своје ђаке, иако су то деца и из бољих кућа и одраслија. - Та није то тако давно било, када је један млад професор васпитавао учитељски подмладак гаамарима. Мол, 21. нов. 1911. И. ЗамурОВНћ.

Лав Ннколпјевнћ Толстој — као педагог. I. 1'ад Лава Николајевића Толстоја, као педагога, заузима видно место у његовом разноврсном књижевном раду. •Јога 1848. године, т. ј. много пре појаве на свет његовог првог књпжевног рада, већ се бавно мигаљу о оснивању школе у свом месту. Његов последњи чланак о васпитању — „У чему је главни задатак учигеља" датиран је септембра 1909. године. У размаку од преко 60 година с прекидима и у разним облицима: час као редов учитељ, час као педагог-публицист, час као редактор педагошког часопнса, час као писац азбуке и књига за читање, час као педагог мислилац, радио је Толстој у интересу школе и омладине. И свуда се види оригиналност погледа, замишљеност, озбиљиост; из свега се види да не ради посао тек да се ради, него служи послу, *