Školski glasnik

Стр. 314.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Вр. 17.

пута, којим ће доћи до срца сваког ученика, да га задобије, завлада њиме да би га могао васпитати. Код већине и постпзава успех. Али код неких ученика са ужасом примећује, да су рђаве навике тако завладале душом му, да мора бодро пазити — ме да школа уништи утицај дома хрђавог друштва, јер је за то преслаба — да не постане тај неваљалац дечјим ауторитетом. Из искуства знамо, да на таку децу благе казне не утпчу. Па гата да радимо са таком децом, на којима смо безуспешно применули све казне оснм телесне? Да видимо шта веле о томе педагози, искуство и закон. „Дрзак, суров. безобразан и пакостан ученик не може се радикално лечити блажијим казнама, но умерено али осетљивом телесном казном" вели Воћга. У ирилог ове тврдње навешћу овај пример. Имао сам једног ученика чији родитељи нису баш здраво правнли разлику између „моје и твоје". -Тедном дотрча у гаколу њихова сусетка и тужи мог ђака, да јој је украо мараму. Он је цинички норицао да је крао. Но торба га је издала. -Ја сам га изобличио пред децом, и посаветовао очински. Обећаомије, да то неће више радити. — Сутра дан сам у торбн његовој нашао туђ коштан држак, Затворио сам га, посаветовао и попретио му. То после подне сасуо је паприке у очи оном ђаку, који га је тужио да му је украо држак. -Ја сам га тада за казну метнуо да засебно седи и забранио сам деци, да се смеју играти с њиме 1 месец дана. Сутрадан деца нису хтела да се играју с њиме. Он ухватн једног слабијег ђака те и томе намаже очи паприком. Још поручи мени, да ме се не боји и да ја њему не смем ништа. Тада сам дошао до уверења, да ће ту иомоћи једино последње средство. Ухватим Ису и испрагаим га. Та се процедура поновила неколико пута. II Иса доби решпект од господина. Друге године нисам имао више с њиме кубуре. У крајњем случају Коменски дозвољава телесну казну са напоменом, да она и другима задаје страх. Упорна лаж и пркос, непристојност и

крађа, морају се казнити шибом, вели Дистервег. Нимајер, Крузе, Кер дозвољавају телесну казну као последње средство. Од наших педагога Никола Т>. Вукићевић вели: „тек кад се сва дисциплинарна средства исцрпе, а ипак се неће који ученик да покори закону, него и надаље при свом неваљалству остане, сме се и то само на мушкој де т-ти у „нар. школама и телесна казна уиотребити". Војислав Бакић на 447. страни своје „Опште Педагогике" констатује за „бнјење" да је у „школама ова казна сад забрањена", ... а друге телесне казне које су пређе употребљавали сурови учитељи као: ударање главом о таблу итд. сад су н законом забрањене. Бакић је само констатовао, а свој суд о казни прутом није изрекао. Али и он дозвољава телесну казну стојања и седења. Мађарски педагошки лист „Кстхе^ 1вко1а" у једном свом броју (немам га при руци, да би могао назначитн у ком је броју) од пре неколико месеци коментарише вест да су пештански ђаци образовали лоповску банду овако: то је резултат сувигае филантропског поступања са децом. Свакако, да бн благовремени гаамар професора одузео вољу деци да се реше на таке послове. Кр. курија јеод 14 случајева, 313. § каз. зак. од 1878. у 6 случајева протумачила тако, да учитељи имају права 1сазнити децу п телесно, а у 8 случајева им је оспорила право и казнила их. (Но споменути ми је, да је међу њима било и таквих случајева, где су по двојо држали, а господин оцепно и по 10). Па како да со протумачи тај двојаки поступак нашег највишег судишта у истим случајевима? Никако другачије, но пошто у закону иије набројено ко све има права да примењује домаћу дисциплину, онај судац, коме су познате школеке околности, тумачио је, да када је родитељ своје право и дужност васпитања поделио са учитељем, уједно му је усгуппо и сва дисциплинарна права своја, јер без истих не може нпко дете васпитати, те је ослободио учитеља од оптужбе. Док онај судац који се држао само §, пошто у § није