Školski glasnik

Бр. 17.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Ст р. 319.

једностраност. У вези са овим хоћу још једном да пружим прст на употребу књиге. Свако се може развити према својој индивидуалиости. Учитељ не води иигде, он само подстиче. Сваки при овом раду мора бити самосталан, па то и може, јер се од њега не тражи више, него зашто .је он способан. Све је основано иа сопственој вољи и тако школа рада васпитава самосталне карактере. •Јасно је, да врста школе, какву ми желимо, најбоље одговара и потребама жпвота. Развијање човека састоји се у томе, да се уживи у културу. Шта ту можемо боље учинити, него да га за све захтеве ове културе вештим учинимо, и да ово развијање у свакој могућности и на све стране потпомогнемо. Наша данашња школа, која делимичпо хоће да служи потребама живота, сваћа ово врло једнострапо. Она данас не сваћа вредност и значај градива и доброту рада, пошто човек све мора да купи. Она не зна ни то, какав значај има образовање укуса, дочим је наш жпвот са хиљадама ствари опкољен, које могу бити лепе нли ружне. Вредност сваковрсних саобраћајних срестава она такође не иозиаје. Школа будућности све то мора примитн у свој оквир, у колико се то прилагођава развијању детета. Та школа ће животу давати људе радине, људе ствараоце, у колико је у сваком способност. Казаће се, да школа рада не васпитава.за животни рад. Казаће се да је наш рад само игра и не. значи, да се човек заиста привикне на животни рад. Али то не можемо ни хтети, да се дете већ из ране младости привикава на рад са каковим се оно касније срета, као редован. .једостран, често умарајући рад. Ово приморавање припуштамо ми мирно животу, п ако се на жалост човек прерано мора на њега да навикне. Овакав прешан рад може он омладини само пречити развијање. II ако школа рада не треба да буде предшкола тешког рада жпвота, она ипак васпитава веште, и за рад готове људе, којн према раду са другачијим способностима стоје него сада. Већ је ноново наглашено, да школскн

рад не одређују потребе каснијег живота, него садања потреба. Ова реченица је тако важна, да се не може довол>но наглашавати. Она ће и изазвати највише опрека. Па ипак треба да се сваки педагог сложи с њоме. Вредност интересовања је призната и нико не пориче озбиљно, да је наш рад бескористаи без детињег интересовања и без пажње која из њега произлази. С тога гласи захтев једногласно: ИнШересовање побудити. Када дакле призпамо, да се иптересовање у детета само тамо може побудити, где је учмалост п мртвило, то смо већ близу код нашег захтева, на када још даље признамо, да се и интересовање, које је код детета од себе пробуђено, да мора добити свој доручак, онда је свако уз нас. Коме градиво одговара, тај ће са собом бити задовољан. Дете се ннтересује само за нстинито, за чиме његово развијање тежи, а за то и приања, чим му се пружи. За нас ие може бити важно да летимично интересовање побудимо на уметнички начпн, јер је плод исто тако пролазан, као и само интересовање. Ради интересовања не смемо следпти само у избору предмета, него и у поступку. У детета је нпр. на жељезници сасвим друго интересовање, него код одраслог. Локомотива, зпак поласка га иитересује, дакле појединости, које одрастао већином не носматра. Ако га приморамо, да оно посматра, што одраслог занима, без да код њега постоје услови за интересовање, онда га никако не ћемо унапредити, иего му време поробити. Г1устимо га нека се на свој начин унапређује, усавршава. Оно ће се при том користити, и када одрасте, и код њега постоје истп услови иптересовања, као код нас сада, то ће оно на жељезничкој станицн исто оио видети, што ми данас видимо. П тим боље, што се оно као дете Јпто интензивније занима својим начином. Кад ми детиње учешће прилагодимо нашем раду, онда ћемо и иод њега одсшранити одвајање школе од живота. Сада оно мора у школи да заборавл>а живот, а напољу радо заборави школу. Али ако је у школн меродавна детпња