Školski glasnik

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 60.

да реагира него дете. Ми се морамо иридржавати његове нарави, Прво мора бити стварна основа, и на њој је могућа касније виша врста отиора. — Цео наш живот страсти и воље ироистиче из иростих осећаја, иа и тамо, где је у питању најузвишеније. При образовању не смемо одма од горе почети, него се морамо бринути пре свега за иајпростије. Са овог гледишта од великог је зиачаја у годинама развитка, ако ствари утичу на човека, и ако он мора да ради много п различито према сполу. На овај начин ће се створити основа трагова, И то је начело школе рада: да радови треба да утичу на дете много н свестрано. Овде има васпитање у извесном степену моћи, да услове тако уреди, да се оно психички одликује што његовнм намерама одговара. Разуме се. да су овде у питању компликације личне, психичке основе, но свакако простије и нпже врсте. Помишљало се већ на значај, који има вежба за развијање психичке енергије, али је она битна још и за разне појаве воље. Воља се мора вежбати и то цео ток процеса воље. II сада_се сећамо вежбања вол.е детиње, у вези са повесницом или у науци вере. Али се овде не ради о савршеном психичком току до радње. Процес воље иде само до намере, до одлуке. Свагда се о томе ради, како ће се дете владати при једној касиијој прилици, јер често дођу у пнтање животнн одподтји, у које дете још ни доћи ие може, у каковима одношајима је дорасгао. Народна сврха васпитања је, да се воља управља према будућности. Али је сасвим друго нешто, ову крајњу сврху предујмити, пре но што је дете достигло одговарајућу зрелост. Јер је само онда на будућност унрављено од потпуне вредиости, ако је развијање толико успело, да се намере и одлуке у датој прилици у радњу претворе. При томе се мора изобразити енергија воље у опште, као и нарочито психичко одликовање основа, које намеру састављају. — Мора се вежбати, да се воља претвори и у радњу. А то се дели прво на једноставнијим случајевима, .где делање непосредно, нли бар

скорим наступа. Ова вежба рада недостаје нашој школп, дочим за њу школа рада како у одношају према саученицима, тако п при самом раду пружа најбогатију прилику. Тек кроз ово привикава се воља да се распростре на дужа времена. Ја, шта више, видим опаспост у томе, да деца схвате тако многе закључке и намере, иза којих не наступа делање. Колико има људи, који у мислима раде зрело и добро, исплету најлепше планове и не изведу их у дело. Ово стање се баш у школи негује.. Активност се мора образовати. Једно мало дело важи више, него хиљада најлепших одлука и планова. II при данашњој настави долазе многе побуде за сваковрсне радове. Наваљнвање, да се све претвори у радњу, јесте код детета, баш по његовој природи врло велико. Све што одговара детињој природи, утиче у овом смислу. Уопште каквп се планови праве? Дете предузме себи да ово изведе а оно отпочне. II већина свега тога пропадне. Ја се сећам живо тога стања из мог школског доба. Већ и због тога је морало много да одлети, јер већи део од онога, што је школа подстакла, било је надмогућности детиње снаге. Друго је изостало услед недостатка срестава, времена, прилике и т. д. Овде је требала школа одма да пружа срества п прилике и много би утицала. Што сам ја сам или са мојим друговима извршио — најмање је на то школа утицала. Ту је онда недостајао даљи утицај школе на живот. Слична искуства, као дете, стекао сам касније и као учитељ. Како су деца често отворено пзразила своје намере, а при том била весела. Често скоро цео разред, скоро сваки је имао по неку намеру. Али дело ннје следило, штомеје обезхрабрило. Но и то сам искусио, да деца, кад сам их у школи — уколико то беше могуће — пустио да раде, већ после неколико недеља почеше и ван школе радити, и то што дуже, тим више. А када сам један исти разред имао и друге године, видео сам често радостан плод, приметио сам и у теоретској настави уплив ове надопуне школског рада ван школе. Деца горњих разреда, у којима сам давао стручне ча-