Školski glasnik

Стр. 246.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 14.

Суђење а закључавање. Од ГИБР, КОМПБЗРБП. Превео ВАСЛ СТВЈИЋ. СУЂЕЊЕ И ЗАКЉУЧИВАЊЕ. Разна значења речи „суђење". — Суђење и реченица. Суђење је битан акт духа. — Разне врсте еуђења. Афирмативни и негативни судови. — Општи и појединачни судови. — Примитивни и изведени судови. Суђење и вербвање. — ДеФиниција закључивања. — Услови закл>учивања. — Израз закључивања у речима. — Закључивање и силогизам. — Индукција и дедукција. — Њихова употреба у наукама. — Индукција сведена на дедукцију. — Разлике које и надаље остају. — Правила индукције. — Правила дедукције. — Значај закл>учивања. Разна значеша рвчн „суђвњв". — У говорном фраицуском језику реч суђење је скоро увек сииоиимна тачности духа. Рећи за неког да има суђења, значи тврдити да он има здрав разум, да лако разликује нстину од неистине. „Суђење је, каже Кант, црта којом се одликује оно што се зове здрав разум, и недостатак у здравом разуму се не може поправити никаквим студијама. Ограничену разуму ће ее залуду дати збирка правила, залуду ће се, на неки начин, на њега накаламити страна знања: ученик треба да има већ сам од себе способност да се њима тачно служи. Лечник, судац, политичар, могу имати у глави много правила патолошких, правничких или политичких, и ипак бити слаби у иримени, јер нису били увеџбани у овој врсти суђења примерима и реалним поеловима. У овом смислу, суђење претпоставља, не само природну тачност духа, него и употребу закључивања. Оно је скуп интелектуалних способности, можда најдрагоценијих од свпју, пошто оне чине правилне и тачне духове: њих васпитање интелпгенције треба нарочито да стави себи за сврху. Али у психологији реч суђење има сасвим друго значење. Суђење је психологу синоним тврдње: оно је акт којим дух тврди ово нли оно. И најгрубља заблуда је суд, и најнетачнији духови суде као и тачни, п ако не толико добро. СуђВЊВ Н рвненнца. — Суђење се, дакле, може дефинисати: интелектуална радња којом дух Шврди, било егзисШенцију неког предмеШа, било односе међу двема идејама. Израз суђења речима јесте реченица. Дедуктивно закључнвање је тако исто интелектуална радња, и његов израз речпма јесте силогизам, то јест низ од три реченице. У свакој реченица има три термина, подмет, то јест ствар или личност о којој се говори; атрибут, то јест својство које подмет одређује; глагол, то јест спона која спаја подмет и атрибут. Исто тако има три елемента и у сваком суду: две идеје, идеја предмета (ствари илп

личности) чије својство одређујемо; идеја својства које приписујемо том предмету; и акт тврђења којим дух изјављује да својство иристаје или не пристаје уз предмет. Суђвњв јв битан ант духа. — Ми смо већ иоказали (Лекција IV.) да је суђење битна радња ннтелигенције. Као штоје.то рекао Жан-Жак Русо: „Способност којом се разумно биће одлпкује јесте то што уме да да смисао оној маленој речи јесШ". Рлагол биши је одисга по превасходству глагол, у извесном смислу јединствен глагол. Други глаголи, глаголи атрибутивни, само су стапање у једну реч: 1° једне идеје, идеје о радњн или о каквом било стању, 2° глагола биШи, који изриче тврдњу. Разие врств судова. — Суђење дакле није нарочита радња интелпгенције. У истину сваки акт интелигенције постаје суд. Опазити, замислити, схватити, сетити се, закључивати: све то значи мислити, све је то у истн мах и суђење. Према томе, има разних врста судова. Могло би их се бројати ополико, колико функција обухвата интелигенција; и у овом смислу бп се разликовали судовп свести, судовп чула, намћења, маште, ума. Него судови, ма пз ког интелектуалног извора да потичу, ноказују, у облику реченнца које их нзражавају, друге разлике, по којима их можемо сврстати у известан број категорцја. Судовн афирмативии и негативни. — Обично се разликују: 1° С обзиром на квалитет, судовн афирмитавни и негаШивни, према томе да ли реченице које их преводе постављају подударање или неподударање двеју ндеја. Али су негативни судови такви само по облику: у основи својој они увек садрже тврдњу, тврдњу да подмет и атрибут не пристају један уз другог. Општи н појединанни судовн. — 2° с обзиром па квантптет, појединачни и општн судови. Општн судови су онп који за подмет пмају реч која означава целу класу бића пли предмета: „Сви људи су смртни"; — „Сва тела се простиру". Подмети појединачних судова се, напротив, примењују само на један део класе бића која се има на уму: „Нека тела су светла". С овог гледишта би се могли разликовати и индивидуални судови, који се нримењују само на једну индивидуу. Разлике које смо назначилџ јесу формалне разлике, оне потичу од облика реченицаДруге, важније разлике потичу од битних карактерних црта самих судова. Прнмитнвни И изнедени судови. — Тако се могу судови поделити у два разреда, према томе да ли су непосредан резултат функција стицања, чулне перцепције: то су примитивни судови; нли потичу из рефлексивног упоређења двеју идеја претходно стечених: то су пзведени судовн.