Školski glasnik

Бр. 2,

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 28.

деца, која нису у етан.у да искажу р илп у оиште ј'ако шушљетају. Но велххки је број оне деххе, која ххмају у говору омањих неправилностп а хха хадје се чак п у школ1Г ретко ко осврће. За прпмер наводпмо да је само у једној школхг где сам та опажања покушавао, од 40 деце 15 пмало веће или мање иеиравплххостп у изговору, које се иначе обично пречују н не воде као нехш иедостатак којем треба поклоннти посебие иажње. А о систематском исправљахБу тога, ннко и не мислп. Да дете — дакле — чисто искаже глас потребно је, да се уз прхшрему за читахве обрадп с децом најпотребније из артикулације појединих гласова. На први поглед изгледа да је за нас сасвпм нешто ново ослањатп ирво учење читахва на физиологију гласа, али сва је ирилпка да је некадањи шиклушки учптељ Адам Драгосављевић још 1825. год. иа том основу ххзрађивао буквар хсојп је остао у рукоиису. Како је у то доба у јеку био Оливијев и Кругов рад,* којп је по свој ирилици нашао одзива и у аустрнјскпх школскпх практичара, изгледа да је п Драгосављевпћ био познат с тим методом. Овоме спису хшје задаћа да о томе опширније расправлза, алп нам може служнтп на част да смо још пре 100 година ималп учитеља Србина, који је уиоредо ишао са сувременом науком метода на заиаду и још сувпше знао проникнутп у хвен значај у опште, а посебно оценити колпко тај систем има важностп ио фонетику српске азбуке, која је ваљда најједноставннја од свнју азбука, а са те особине и најодлучнија у раду оваке врсте.** Према свему томе рад А. Драгоеављевпћа на букварској књижевносш, важнији је и од самог рада Вуковог (јер Вук није нолазио са овог научног принцппа,*** него поводом своје једне посете у некој саксонској школп, запело му уво за практичну страну фонетичког метода). (Наотавиће се.)

* Круг је рођ. X771. т 1843. год. У свом поступку ишао је овпм редом: Ј. вежбање у кретању органа: II. вежбаље говорног оргапа, а.) развијање звука; б.) развиј ање артпкулацпј е. Јотн вероватније је да је Драгосављевићу иознат био метод Оливијев (« 1759. у Швајцарској у 1815. у Беч>')- Олпвије је нонрављао, Стефанијев метод гласања. Његов син Лудвик Олпвпје. сликар, довршно је и пздао у Бечу очево дело: „Пзег <Це Бга^оИе Лег тепзсћНсћеп Вргасће' ипс1 сће аИдешеше ОевеХ/е шгег Уег1нпсћт^еп". \Меп, 1821. Оливије је живео у Бечу неко време. У ноступку методском радпо је пзмеђу осталог: пре чптања по такту растварао речи на Слогове п слогове на гласове н бриж.љиво обрађпвао развнјање свпј у г л а с о в а у г о в о р у. ** Види: (јгатаМка. Пг. Т. МагеМса. Вредио би било н са чпсто фпзполотпке страие говора нроучптп Вукову реформу, те можда бп оида п

МОЖЕ ЛИ ПРИКРИВАЊЕ НАШИХ МА1НА послужити као средство нашем сталешком унапређењу? (Одговор колегп Ђ. М.) У ногледу зборисања, ја н колега Ђ. М., заузимамо ххротивна становпшта. Главног впновника нераду наших зборова, колега не гледа у учитељу, него у другим факторима. Док ја учптељство кривим, на основу тог његовог становпшта, протнван је.жигосању летаргнје, јер мпслп, да јој не може бнти лек. Ја пак видим, да се забашурпвахвем ама баш ништа постпгло ннје, а да се неће нп постпћн, црпим уверење из педагошке истине, да забашуривање п опраштање махна, не водп добру. Да лп сам Гхак добро урадио, што сам ххаписао онај чланак у „Срп. Гласу" остављам да пресуде онн, којп прочитају онај чланак, иримедбе колеге М. иа исти и ове моје редке. Колега М. у почетку свог чланка наводи, да се не би на тај чланак осврнуо, да га је наннсао неучитељ, јер иеучитеље при схватању ваишости ппсолско-учитељскпх установа руководе скоро увек матерпјалистпчки поглед. Но пошто је овом приликом написао чланак учнтељ п то на основу материјалиетичког погледа, осврнуо се колега на моје писање. —- Ја држим, да сваком приликом човек треба да гледа, прво: шта неко пххше, па онда: ко нише. Неучптељство посматра рад иапшх зборова, вндп и оно да резултата нема, али ћути п плаћа, надајушх се, да ће се

разумели становиште старих ерпскпх језикословаца, п не би им се толнко чудилп. Таким проучавањем јасније би нам било и то оиажање, како нам с-е језик односно фоиетика његова прелпвала док није дошла до овог ступња .на којем је данас. Још бп тада увпдели н то, да је Вук као реформатор правоииса имао на уму еамо практичну страну писма, а научну физполошку страну говора није узпмао у обзир, јер онда би морао буквпцу израдити на оеновн већма комбинованој: то је онај моменат за који ће језичарп страног језпка увек запетп. јер фонетпка ни једиог језика није таке проста п једноставна. као што ,је то хтео Вук да учини реформом у срн. нравоппсу, с тога ће за све те стране језичаре непојмљив бити однос између наше фнзиологнје говора п пиеменпце наше. За сад је нами тај однос сасви.м природап, .јер нисмо упућенн да онажамо у њему неку разлику, али док се у нас буде више радило на проучавању физиологије говора, опазиће се и у нас све јаче недостатцп Вукове реформе. Разлнку ту изгладиће у неколпко та околност, што од примања Вукове реформе до данас, а п будуће, код нас школа помоћу реформпеапог иравониса утпче на говор односно физиологију говора, а прпродан бн развитак био саевим обратап, да развитак физпологије гоВора, у народу утпче на правоппс.