Školski glasnik

Стр. 97.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 6.

Килу, Христофен у Чикагу, Лежаи и Педерсен у Кјобенхавну и други. Лобзин чињаше покушаје ударањем у такту, остали аутори пак мерили су снагу мишића, пажњу, памћење, осетљивост такнућа итд. На крају наводим још некоје захтеве из резултата нашег истраживања који произлазе и протежу се у пракси школској и васпитној. Родитељима и учитељима неће бити тешко да их у пракси испитају. Очекујем такођер, да ће изискивати да ова важна ствар у интересу омладине буде надаље научењачки пропраћена. Делатност деце и ученика не бива кроз сву годину и дан једнака. И на то треба добро да се осврће при просуђивању о резултату испита' из којега год предмета, при разређивању ученика према њиховој способности, при састављању распореда часова, при распореду времена за рад и одмор у породицама, у школама и у заводима, при одређивању испитнога времена и доба ферија итд. Настава по подне неће се моћи тако једноставно да одбаци и означи као „безвредносна" и „штетна", као што чине многи лекари и педагози. Два наставна часа по подне исто вреде или још више него два најгора часа неподељене наставе. Први наставни часови изјутра нису нипошто најбољи часови. Највећу пажњу изискује велика и дубока удољица преко подне. Згодније је да летње ферије буду подељене за месец јули и октобар, а нипошто — као што се то догађа у многим земЉама — за август и септембар. За ђаке на вишим заводима штетно је ако полажу матуралне и друге испите ујулу, у доба најјачега пада енергије, а не у марту или априлу, када је она у напону.

Настава у читању с писањедо. (ЊЕНА ВАЖНООТ И РАЗНА МИШЉВЊА 0 ЊОЈ). (Наставак.)

фонетика положена на такнм основима исихолошко-физиолошким, онда ће нам јасно бити, да су приговори који се износе на .фонетички метод могли само тако Понићи, што се није тачно и правилно поступало у фонетичком методу. Вратимо ли се правилном поступку при употреби фонетичког метода отпашће и сви приговори, а са њима и она лутања за тражењем неких нових метода, који нас често одводе не на правилан и природан методски пут, него — могло би се рећп •— на методску сецесију. „Добро познавање фонетике" — вели Холкам — „донеће учитељу много користи. Она је преко потребна за правилно сређивање градпва у читању с погледом на тешкоће код појединих гласова. Она ће и код самог читања добро послужити. Децу треба поучити како се стварају гласови, а уз то да знају упоређивати поједине гласове. Вежбања у изговарању појединих гласова, особито су потребна за ону децу, која по неке гласове не могу никако или не сасвим чисто да изговоре. Но та фонетичка вежбања су само средство да се дође до циља, а никако не смеју овладати главну наставу писања и читања. Дангуба би била, да се у деци утврђују фонетичка знања и да се од њих тражи да то тачно памте и казују. Доста је, ако учитељ зна то и према том знању поступа у настави". Др. Рехорн* са основом истиче, да писмена при учењу писања и читања не треба да се узимају само по тешкоћн писања, него да се узимају п по тешкоћи гласа' за слух. Р. Јаизсћ, вели: „Нарочито настава у првом читању тражи не само практичара, него у исто доба п научно образованог теоретичара, који ће своје знање применути у пракси". (РаД. ^агке, 1910., св. 14., стр. 760.) 0 методама. По начелу поступности које свугде у настави треба да је чврст основ, требало би у настави код првог читања одабирати са физиолошког гледишта најлакше гласове и у том правцу ићи кроз целу буквицу. Но ми никако не смемо превидети ни онудругујаку страну код наставе у првом писању и читању, која се тиче самог писања. С тога би се морала оба та правца узети на око и према њима створити једна подесна средина, која ће обухватити главније колико је више могуће и из једне групе и из друге. Ко се одушеви само за један метод, те само тај истиче као нешто што једино спасава, тај ће тешко моћи стећи самосталан поглед о целој ствари. Историја метода првог читања казује, да се свима методама и њиховим системама налазило и добрих и лоших страна. У овоме није изузетак ни најсувреме-

кад СМО тако У главним потезима прешли * Ве^е^оЛ 2 и Ваи 8 ег* 8 ПМ. РгапИ. а. М. Шепреко ових важних питања, а кад знамо да ]е з^епуе^.