Školski glasnik

Бр. 6.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 98.

нији данашњи метод, т. зв. метод нормалних речи, који је Ббме дотерао ирема ЖакоШоФогловом методу. • Кад дакле тако стоје ствари, долазимо до закључка, да су сви методи несавршени. А што је који од њих једностранији, тим је већма несавршен и мање подесан за помоћно средство у настави. Да би се те све незгоде колико толико довеле у склад, држим: да је подесно узети за основ методски у првом читању метод нормалних речи. Као увод овоме методу узети у помоћ метод нормалних гласова. Метод нормалних речи има вредност са своје психолошко-логичне стране, метод нормалних гласова има своју вредност са физиолошко-артикулационе стране, а оба заједно негују чисту и правилну фонетику и имају своју вредност са очигледно-чуствене (осећајне) стране. Све су ово јаке подлоге за темељан рационалан поступак. Коме је до сада поближе познат метод фономимичан, изгледаће му на први поглед, да је тај метод исто што и метод нормалних гласова, али ће се у томе јако преварити. Фономичном методу је тежиште у покретима, у нечем сасвим оделитом од гласа, методу нормалних гласова тежиште је у познавању где се који глас артикулише — ствара. А ово је природан пут у познавању гласова з.а нормално развијену децу. Ово је психолошки пут за лако меморирање сваког гласа и за лако спајање гласова у слогове, и то не само за просте слогове где је један самоглас и један суглас, него и за оне слогове где је један самоглас и два сугласа, разуме се да се и при овоме тежем раду одабирају уз самогласе они сугласи који се боље и лакше артикулишу и који су звучнији. Ово важи особито за увод у тај посао, а кад се положи добар темељ овом послу у уводу, деца с^ма после лако савлађују теже спајање без посебног упућивања у синтезовање. Управо овде учитељ и не показује напред како се синтезује, него маркира устима и код лакших и обичних гласова тражи да деца то сама споје (ос, со, ес, се, ас, са) а код тежих ако види да деци не иде лако, маркира само устима без пуштања гласа и то чини чешће и дуже издржава илиимјош помогне напоменом где се држи (артикулише) дотични суглас. Но ако утврди у деци опажање односно осећај, где артикулишу на пр. т, п, м, н, ч, љ, њ, онда ће та спајања ићи лако. За ма учитељ овако маркира: Пазите! Уста ћу затворити. Затвори уста и држи их као да ће сад проговорити, подржи тако уста неки тренутак и наједанпут зине заобљено (као што изгледају уста кад се а изрекне). Деца наједанпут изговоре ма. Тако исто се ради и са мо, ме, и обратно ом, ам, ем. Код т подеети их да држе језик на горњим зубима, код п да само уснама кажу.

Теже се артикулише љ и њ. Ове гласове обрађује учитељ касније кад су деца упознала л, н. Глас л теже се артикулише, али кад је већ научен онда се помоћу њега лакше артикулише љ, јер се деца вежбају при упознавању гласа љ, да артикулишу као л, али да језик не упиру у непце, него га одржавају у редовном његовом положају у устима, и тако рећи гњече га и тако ће лакше изартикулисати љ. Тако исто, кад су упознала лаку артикулацију гласа н (отворена уста, глас кроз нос) рећи ће им се при упознавању артикулације за њ, да артикулишу н, али да глас гњече, тако ће изаћи мека артикулација гласа њ. Ово је само узгред напоменуто, али у ствари ова артикулација неће бити ни потребна да се позгнаје детаљннје, јер оваки гласовн што се теже артикулишу, лакше ће се упознати помоћу метода нормалних речи, који се касније узима у помоћ, и за који се оставе сви они гласови који се теже артикулишу, па се постепено по својој тешкоћи обрађују, раније или касније. Метод мимичан, међутим, није стваран за нормално развијену децу. Он је поникао у невољи да евентуално заспали чулни свет у детета — дакле у ненормалног детета — јачим зачинима покрене на рад. С тога је често и последица, да код потпуно нормалне деце, овај мимички метод штетно утиче на живчани сИстем. Већ овај један факт сувише је јак, а да би му требало узимати у помоћ још и она остала неповољна критичка мишљења, кроз чије је чистилиште тај метод прошао у доста дугом историском добу разних метода. Покрети при томе методу не могу се у неки систем довести, средити, јер су они израз душевног расположаја. У сваког је душевни расположај — и у једним истим случајевима — друкчији, индивидуалан, посебан. Ако се пође за тим да се тој индивидуалности даде систем, онда се долази до тога, да се психичка особина сваког појединца дресира у неке извесне границе. То не може бити оправдано ни с природне стране, ни са научне. Исто толика је неправилност и у томе, што у случају таког систематисања тих покрета, не ради сама дечја психа по уређености својој, него детету учитељ показује и пример даје на пр. како треба да се чуди. Ово је сасвим неправилан правац. Па да нема других важних недостатака, у погледу фонеШичком, ово би доста било, да фономимици одрече сваку научну вредност а затим и практичну код деце потпуно нормалне. Велика је — дакле — погрешка што се фономимика као помоћно средство у настави код абнормалне деце, примењује у настави код сасвим нормалне деце. Чулни свет у једних и других у великој је мери различан с тога се не може једно исто средство помоћу чула употребити код једних и других. У осталом, већ сама та