Školski glasnik

Бр. 11.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 185.

по сунцу морају прећи до школе, да по други пут иетог дана не долазе у школу. Дозвољено је, да се у оним школама које имају хладовите просторије за игру, може настава прекинути и заменути дечјим играма. 0 свима таким случајевима одлучује код већих школских тела, управнтељ школе, код мањих месни школ. управитељ или ако га нема школска власт. Употреба школског одмора. Препоручује се, да се о школском одмору изводе игре у слободи, гимнастише, купа и плива у летње доба, тоциља преко зиме, пешачи, слободно душевно занимање. Добар је и умерен кућевни и пољски рад за децу. Но напорни послови нису корисни. Обвезно радити за школу, преко школског одмора није пробитачно. У Пруској је министарским отписом од 1894. год. забрањено вишим женским школама радити феријалне задатке сваке врсте, а тако и својевољан рад за школу. У Баварској и Елзас-Лотрингену није дозвољен рад ни недељом. Али је добро ако они ученици, који су у неком важнијем предмету заостали, за време дужег одмора, по један с&т дневно уче или ако самостално понављају по који мањи задатак. „5сНи1ргајиз",

Окови невидљивог ропства.* — К, Н. ВЕНТЦЕЉ. Кад бих нашао цут у животу, који би, по моме мишљењу, довео спасењу цело човечанство, имам ли право да силом упућујем друге људе на тај пут? Имам ли право да то радим, кад бих имао у власти апсолутну, непроменљиву истину? А с друге стране, кад би чак и допустили, да ја, или ма ко други овлада сличном апсолутном, несумњивом истином, која нам показује истинити и прави пут живота, који води човечанство препорођају, срећи и савршености, даје ли нам то право да испољавамо притисак

* К. Н. Вентцељ: Цћпи невидимаго работва. — Издаше књигоиздателБства „ПоередникV. № 636. Москва, 1906. Ц1ша 5 коп.

на вољу других и да их присиљавамо у тој или другој форми, јавној или скривеној, да се подчињавају нашој вољи? Кажем, „јавној или скривеној", зато, што има разних начина како се испољава притисак на човечју вољу, има веома грубих, и врло оштрих, и доста тешко схватљивих. Могуће је тако вешто метнути на човека окове ропства, да их и не примећује, чак обмањује себе илузијом, да је сасвнм слободан човек; могуће је тако лако спутати му ум, осећање, душу танком паучином наших осећања и мисли, да ту паучину прима за истинито језгро свог будућег духовног живота. Питање о људскоме праву садржи се у власти апсолутне истине, а питање о праву тих власти, тако назване апсолутне истине, приморава друге да живе и раде сагласно с том истином — немирно и жестоко питање, све је то основа и важно за ослобођење младог нам покољења, о праву његовом на откривање сопственог пута у животу, на раскрчивање својих незнаних путева. На свим раскршћима нашу младеж сретају и вребају разни ловци људских душа, који журе да је ухвате у своје мреже и намету на слободну, живу душу која се развија, окове, којићеје држати, разуме се, веома мучно, тако да ће, напослетку, постати окови „невидљивог ропства", под чијим притиском живи огромна маса људи. Породица, улица, школа, учитељи, разни „одгајатељи", представници разних партијско-политичких организација, — сви теже, тако или другачије, да задобију младу душу за свој табор, да је начине својом својином, да мету на њу свој печат или жиг, да рашире иад њом господство, — сви ти, као ловци, у сталној су потери за тим зверјем, које се зове „млада душа". Добро је, ако та звер влада довол>ном снагом и лукавошћу, да умакне од тих небројених ловаца, који је сретају у сваком куту живота... Ако је слаба и довољно неискусна. тешко њој, биће уловљена и зготовљена с умокцем, према укусу ловца, чијих је шака допала. А само мањпна може да исклизне од окова „невидљивог ропства". А то је разумљиво, зато, што нико не осећа