Školski glasnik

Бр. 16.

ШК0Ј1СКР1 ГЛАСНИК

Њујорк, 14. новембра 1913. ПоШШована Госпођо, Чим сам дознао за смрт Вашег мужа и мог врлог нријатеља, г. Ђоке Мнхајловића одмах сам Вам хтио изразити моје дубоко саучешће. Али болест моје супруге Љубице и јединца Миленка (који се сада налазе у Абацији) смело ме је, и чекавши да уграбим мало више и згоднијег времена за тако опширно писмо, ја се напрасно разболем. и тек данас, придигавши се у болничкој постељи (а у њој се налазим ево већ три и по недеље), хитам да Вам изразим моје велико саучешће у Вашој дубокој тузи за г. Ђоком, који је био редак идејал српског народног учптеља у нашој худој Војводини. Вашу тугу ја дубоко осећам, јер сам г. Ђоку и лично познавао, дивећи се његпвим разноликим педагошким и народно-просвјетним подузећима, као и његовим лепим особинама као човека Србина и професијоналног друга. Што ми се највише допадало у њега беше она његова савремена и културна педагогика душа, која са симпатијом и критичким смислом прати све педагошко-просветне покрете у културних народа. Пратећи туђу педагогију, он је увек настојао да све то примени у нашој недагогији, али тако да ни мало не шкоди нашој српско-хрватској педагогији. Он је заиста био велик срп. учитељ, и његов литерарни, социјални и школско-практични рад даје му нрава да га ставимо у ред наших педагошких великана, као што су Др. Ђорђе Натошевић. Никола Ђ. Вукићевић, Др. Војислав Бакпћ, Иван Филнповић, Степан Басаричек, Даворин Трстењак и т. д. И баш данас када наше учитељско племе у Војводини сном мртвијем спава баш данас се осећа иотреба да се створе и што брже развију типови срп. нар. учитеља као што је био Ваш покојни муж. И ако он није могао оставити материјалног блага својој племенитој супрузи и своме једннчету, ппак нас теши факат да је он читавом нашем нар. учитељству оставио велико благо ког нико не може одузети — идеал модерног срп. нар. учитеља у неослобођеним срп. крајевима, идејал, који у своме раду игнорише политичку партајичност и личне смицалице. Надам се да ћете и даље издавати „Школски Гласник" у кога се налазе и моја два или три непубликована рукописа. Ја ћу се и надаље сећати таког учитељског органа, и чим изађем из болнице (а то ће бити до 2—3 недеље — гледаћу да се јавим са краћим ирилозима. А дотле, примите моје искрено сажаљење у Вашој великој тузи. Др. Паја Р. Радосављевић, в. професор Њујоршког Унпверзитета.

Б е л е ш к е. Деоничари нове емисије учит. д. д. „Натошевић" позивају се да уплате заостале рате за своје деонице, пошто је рок уплати већ истекао. Главни одбор учитељског удружења у Београду консгнтуисан је овако: за председника г. Урош Благојевић, за потпредсодника г. Дим. Соколовића, за секретара г. Милана Станојевића, за благајника г. Стеву Ђорђевића, за књижничара г. Николу Михајловића, за уредника „Учитеља" г. Мих. Станојевића и за уредники „Србадије" г. Мих. Сретеновића, учитеље из Београда. Борба за насушни хлеб међу аустријсним словенским учитељима вре. Наша словенска браћа уАустрији, залуд чекајући на побољшање свог худог стања, листом подиже свој глас тражећи, да се што пре испуне праведни захтеви њихови, пначе ће прогласити свуд пасивну резистенцију борити се средствима, да извојују оно, што им припада. Из свију круновина простране царевине, стижу вести о озбиљно нампшљеном раду у том правцу, а солидарност своју, изјавише сва братска удружења. Сви учитељн, стоје тамо чврсто један уз другог. Усрдно поздрављамо борбу браће наше са топлом жељом, да пз ње пзађу као победиоци, а то су и заслужили, јер ни једна међу њима нема, који би се из њихова кола одметнуо, те пристајао уз оне, који тврде, да учитељи желе глобити народ, кад траже хлеба. Хамбуршки савез за реформисање школа, одржао је 4., 5. и 6. окт. о. г. у Вратислави свој III. конгрес. На том конгресу, била је једина тема : разлика сполова и васпитање оба спола. Питање разлике сполова, потакло је и немачко друштво на рад и размишљање на основу потребе, која не трпи одлагања. Код иас је другачији начин живота, него у Немаца, па је и наше женскиње у другим приликама. Како је борба за онстанак све тежа, да се радом баве и ван куће н то све у већој и већој мери. Ове околности, приморавају нас, да се и ми удубимо у расправљање тога питања, али на жалост, — то ће код нас остати на 2—3 покушаја и то у облику каквог предавања, јер наше педагошко поље, на жалост је толико запарложено, да се одмах на првим корацима спотичемо и надамо, чему смо најмање ми учитељи криви.