Školski list

690

ло е нби лшди, кои се упражнаванбмЂ и тврдомг волбомђ едва извеште и говориги и опетт> притом оштро и чути и видити, шта све около нби бива. УчителБ мора при говору свом на ово наивећма пазити. ЗадатакЂ е н 1 јговђ говорити, алт. и пазити, да неговори само као оно предикаторЂ, непазећи на слушател^, и само се о томђ бринући, да му реча гладко и сладко са езика падам. Учителв треба на уму да има, да онђ само зато говори, да и децу то и тако говорити научи; а томе ће их само онда научити, кад буде нбиово и душевно и умно станиво, осећани и понлна познавао, и по томђ говорио; и кадЂ буде пуштао, да и они говоре. „ВашегЂ су ми говора пуне уши већЂ, пустите ми да и ову нему децу чуемЂ" реко е еданЂ надзирателв некоемЂ говорлвивомЂ учителго. Пусти децу да говоре, само ћешЂ се отудЂ уверити, есулЂ оно сватила, што су сватити требала. УчителБ кадЂ годђ говори, валн да непрестано и око и уво на опрезу има, пакЂ на лицама и погледима дечишмЂ да види, колко га слушам, и сватаго, и да тупостБ нБиову као и непажнго одма првмети, да непросиплЂ речи у ветарЂ, нитђ да улудо прсиго одире. X. Туларанд ао гиком ири учешо деце. КадгодЂ се ми у стварБ кого замислимо и задубимо, онда е и око наше мирно, незвера тамо и амо, и цело е тело тако мирно као да би узето било. А кад слушамо кога говорећа и говорЂ насЂ интересира, онда смо ради истога и да видимо, и донде се непрестано отимамо, гурамо, пропин^мои несмируемо, докга несагледамо, па текЂ онда се оеећамо као пуно задоволЂни. Алђ кадЂ говорвикЂ сваки часЂ свое место ме-