Školski list

— 67 —

п скидаљу шешвра да разазна децу, која иду у школу од оне, која не иду. Сада то већ није више свуда тако. Ове сам се године бавио у једном нашем већем месту и посетио сам у истом све школске разреде. Када сам одлазио беше већ крај школском раду, те у пролазу крај школске зграде сретах пуно гомила деце, која гледаху на мене и међу собом шанутаху: „тај је господин био у нашој школи," али ни једном не дође у памет, да се маши за шешир. Вероваћу, да нису знала, да тако треба да чине и могу да их извиним. Али има на жалост случајева, који се не могу тим да извине. Ко посматра добро наше садање дечаке и девојчице, који су већ приступачни неком разбору, може их често пута видети, како високе главе немарећи за никога и необзирући се на никога ходе по улицама. Црв прецењивања себе самих подгрпзао им је већ млађано срце, те су пре времена почели себе да сматрају за важне личности, којима би дерогирало, да иоздрављају друге људе, који по њихову мнењу нису ништа боље од њих. Особито деца из имућнијих кућа изложена су тој опасности, опасности велим, јер тако мишлење доноси у зрелијим годинама редовно горко разочарање. Тада не пристају у никакво друштво, јер се свако клони уображених лудака. Када сам недавно једног дечака из мога круга укорео, што није скинуо шешир једном господину, одговорио ми је, да то није могао да учини, јер му дотичног господина није нико представио. Тек му је тринаест година, на шта већ држи о себи! Девојчице ћс; се још чешће заклонити за тај изговор, јер су још већма изложене сујетном уображењу, да ,,нешто важе." Таке појаве у зеленој младости заиста су врло смутне. Узрок им је у погрешном породичном васпитању или боље рећи у томе, што се многе породице баш нимало не старају за истинско васпитање своје деце. Бес себичности и уображења овладао је баш у породицама, које би ио својим материјалним средствима требале да су боље. У својој себичности сматрају себе многи људи за најбоље и најнрве, износе таково ниско мишлење и пред својом децом, те се не уздржавају, да бар пред њима не омалсважавају друге људе. За никог немају они добре речи, нико не вреди ништа у њиховим очима. Кад то деца дан у дан слутпају, зар је онда чудо, пхто биљка љубави ближњему не може да ухвати корена у њихову срцу. Где родитељи никог не почитују, ту не може ни у деци да се разви-