Školski list

— 69

тако многи не ради.мо. Ко хоће да му ово и докажем, стојим на услузи са силеством нримера. Па не само учитељи, већ и свештеници и сви пријатељи народа, сва народња интелигенција, ваља да предњачи простотом свога живота, чистим од сваке моде и луксуриозне претераности и издашЛ ј Ивости , да предњаче ■радиношКу, вредно&ом и разборитом штедњом. У колико су и они с нама заједно овој својој дужности напрема народу одговорили, показао је уснех: народ нам опада материјално па и морално. Имаде и хвалевредних изнимака, њима част и слава, али их ја збиља мало знам, премда служим у народу доста већ година. И опет велим: мода, луксуз, старински раскошни обичаји при свадбама, свечарствима и даћама а уз то и нерад, сви сложно и удружено деловаше на поништењу материјалнога стања у нашем народу, а иза материјалног пропадања сљеди и морално, по ономе: сирома човек готов ђав~>. Тако ја схваћам ту жалосну историју народњег опадања и пропадања. Овоме злу доскочити може само мушки рад ваљане народне интелигенције, а у колико су школске штедионице моћне да народње благостање у цвету одрже, или изгубљено да поврате, у колико се оне као васпитно сретство у оиште иреноручују, видећемо у чланку, који долази. II. Ко хоће да штеди, тај већ мора нечег имати, па тек од тога да негато и уштеди. Где је говор о штедњи, ту се већ мора претпоставити извесни иметак. Имају ли наши школски ученици чега? Какав је тај њихов иметак ? Та они нису ни сами своји, већ туђи, својих родитеља или штићеника! Ми дете не иитамо: ко си? већ: чији си? Онај дакле, који ничег свога нема, тај и ако би могао штедити, не може ничег уштедити. Тиранија би била, ципијашлук би био, кад би дете добивени новчић за трешње, колаче или киФлу, кад би оно тај новчић уложило у гатедионицу. Нека оно гатеди своје мастило, пропис, оловку, писаљку и др. пак ако то узуме, знаће с временом и као газда разборито штедити. Ми децу сиремамо за будући практичан живот, но ирерано је да се одношаји будућег практичког животау школу унесу онакови, какви код незреле наше узданице може да уроде врло рђавим плодом. „Учитељ мора веровати у могућност оплеменења човечијег рода, он мора живети у вери, да своје питомце спрема за сретнији живот, за сретније човечанско ноколење." Човек се оплемењује добрим васпитањем, а знаци доброг васпитања су мудрост и врлине. У овима је тек права срећа. Богатство није за сваког и срећа; није онај богат, који много има, него онај који мало треба. Нрема томе дакле, кад би се смањивали раскошни издатци на излишне ствари, морало би се и са благостањем кренути на боље. Умерена штедрва је врлина, али је тек она уштеда најблагословенија, која је постигнута поштеним радом. Радња средство а уштеда посљедица. Радиност је најсигурнији иредуслов штедњи. Капитал је нагомилани рад. У школи тога не може бити. Стварајмо од нагаих ученика будуће вредне и корисне радине, трезвене чланове народу, алн не тајимо истину: да срећа није увек „звечећег облика," да она није у благу. Иначе ће сиротан нага, кога туђа хајкача и мотика чека, сматрати се несрећником свога времена и доба, сматраће се „осуђеним на живот" а ми смо онда огрешили своју душу !