Školski list

- 219 —

На првом овом састанку била је већина учитеља римокатоличке вере, иа и ако се ови доста толерантни показаше, желити је да браћа наша српски учитељи у што већем броју на идућу скушнтину дођу. У Шиду, 29. Јуна 1883. X.

ШАНЕ НАШИ1 УЧИТЕЛјА. (Од једне учитељице.) У 12. броју овог цјењеног листа, читала сам доиис под насловом „Мане наших учитељица." Немогу се одржати, а да овој претераној карактеристики одговора недам. Г. дописник својим претераним дописом карактерише тако учитељице, — е но његовом мнењу невреди ни једна ни луле дувана штоно наши кажу. Из целог дописа чини ми се, да г. дописника није до тог руководила илеменита замисао; као да то није изазвало ревно заузимање за нонравак и за искорењивање мана, којих додуше достатан број има у наших учитељица, али јамачно и код наших учитеља јер нема човека, којн би без мане био. Мени се чини, читајућ допис, као да је то само неки гњев, освета и неплеменитост произвела. Но г дописниче, прочитајте и ви овај мој допис, на реците ио души, јесул мане наших учитељица и налик на оне мане. које неки наши учитељи у великом броју имају. Ви г. дописниче у уводу свог дониса напомињете својетва, која би ваљане учитељице иоседовати морале; иста својства морао би имати и сваки учитељ. Учитељски иозив јесте племенит и узвишен, а онај који тај иозив врши, мора имати све способности ваљана учитеља особиго „етичне и социјалне." Но том учитељ мора бити савестан у извршивању својих учитељских дужности. Сваки је учитељ нозван, да сам савестно оцењује свој рад, а ако је од старијих овлаштен, да оцењује и рад својих колега, то онда у том мора бити строго праведан — припознати, што је добра у раду његових колега, а лепим начином изкорењивати мане и недостатке у раду другова својих. У власти својој треба да тачно иази на границе, докле се моћ његове власти нротеже, те захтевати безусловну покорност, над радом и науком. Но ја познам једног колегу, кому је пала нека власт у део, па хоће ту евоју власт да на зло уиотребљује. Он је моћ свог госнодства тако далеко хтео разпрпстранити, да је у еваком обзиру безусловну нокор 1ост захтевао. Између осталих, напоменућу само један нример, у ком је исти колега захтевао безусловну покорност. Он хтеде играти улогу неког удварача код колегинице, ал кад му се намера не испуни, он се прихвати речи: „Света Освета" ! па зато јеизносио на јавност и потварао мане на своју колегиницу, да тим барем начином засити своје срце, ту халу нокварених жеља. Како наноменух горе учитељ, односно онај учитељ, кому је од старијих дана власт, да оцењује рад својих судругова, мора У том погледу бити савестав; ја познам једног колегу, који је прво полугодиште у звезде ковао — до небеса уздизао хвалу у раду колегинице,