Školski list

— 53 -

Оно је учитељ, ко.ји на основу истиноких података себи душевне хране тражи, он се том храном нита и снажи, да боље и светлије може животом истине у народу свом светлита. Али и религија је истинита — Зато сваки учатељ треба да појми значај религије, њене свете и необориве основе, којима она сваког води оном идеалу, за којим сваки човек треба да тежи, да би могао постићи V правом смислу оно, на гато је опредељен. У првој линији се то иште од учитеља, да религију целог века свог штудира, да мудре савете, који су изложени у св. законима Божијим сам извршује и децу на њи упућује ; да на основу ових хришћанске врлине у младачка срца усађује. Сваки прави учитељ мора се држати позитивности религије своје. Празна реч није нозитивност. Позитивност је вечита истина: „Бог је љубав, и ко у љубави пребива, тај пребива у Богу а Бог у њему," Позитивност је дубока наука : „Ја и Отац смо ]едно"; али и: „ ви сте сви браИа!" Позитивност је она најсветија наука: „Љуби Госиода Бога својега свијем ерцем својијем, и свом душом својом, и свом силом својом и свом мисли својом. Ово је ирва и највеКа заиовед. А друга је као и ова\ љуби ближњега својега као самог себе" (Мат. 22., 37., 39 ). Позитивност је Евангелије љубави. — То је извор одакле сваки учитељ ваља себи науку да црпи и по св. изреци : . . . иаси агнци моја, међу невине јагањце, међу мали свет, међу узданицу народњу, међу најњежнији створ овога света' најсветију науку ту да сеје и распростире. Ако се дакле учитељ буде Богу, арироди и историји обраћао; ако буде то троје целог века свога разумно проучавао: он ће тада постићи највећу и истиниту науку живота; он ће тиме постићи живо веровање у Свевишњега. — Франке вели: „Један драм живог веровања више важи него цента иростог историчног знања; и једна каи истините љубави је веКе важности него иуно знања свих тајана. и — Учитељ тиме може учити себе и људе познавати, и на основу самопознавања, кадар ће он бити цео свој рад и сву своју бригу улагати за средство да определењу цељ постигне. Са свим је против природног закона да некоме допуњујемо недостатак а требамо га прво сами за себе, или пак уви:ђамо да нам недостаје а незнамо чиме га ваља надокнадити. ХТрво се дакле иште од учитеља самонознавање и познавање других. По том му је нуждна теорија, коју треба да у праксу приводи; јер замишљати праксу без теорије, започињати грађење без основе, или какво дело без замисли — јесте права безсмислица. Тим начином ваља и деци отварати очи, којилГа ће да познаду праву истину. (Свршиће се.)

ШКОЛА РАДА. (Свршетак.) Нужда, да се настава рада уведе у школе васиитаонице, после доеад наведених непобитних разлога, очевидна је; само је потешкоћа, како да се то питање реши? Пре свега стоји то, да се ништа не може учинити наједаред или с илом, него мора да се полази путем, који је новија дадактика са ува-

I