Školski list

— 57 -

одгаја креатуре људскоме друштву. У слободи се најсигурније одхрањују људч чврста карактера и прави човекољуби. Ко хоће другога да васнита, да га за јаван живот снреми, мора и сам да је у томе рутинират. Ко хоће да нлива — мора у воду; ко хоће да васпитава за јаваи живот, мора се и сам кретати у том животу. Како ли нрема томе стојимо са клотерским васнитањем ! ? Опатица, сестра милосрдница, створење које није одхранило ии једног дегенцета, која једва да што и зна за одношаје у Фамилијарном животу, (или ако зна а она их мучки скрива нод нлашт своје црнине); та онатица да од девојчице спреми будућу верну љубу, — кад она сама не љуби, вредну домаћицу — а опа сама то није, честиту Српкињу — та опа је Хрватица, Немица, Мађнрица шта ли ? њежну мајку — а она се одрекла свију својих; или да јошт спреми другу за васпитачицу, је ли то могуће?! Теорија без праксе — звоно је без клатна, сво дакле њено знање није довољно, она нема умења. Ко је ноближе обавештен о начину, како се тамо васпитава, тај ће се само згрозити. Ту се пада из једне крајпости у другу ; час се притворно Богу моли, а час сикће као једовита гуја То су ноољедице њиховог неприродног живота, то је неприрода, уједно доставерна сведоџба о њиховом нутарњем животу. Ми учитељи добро знамо да деца нами радо подраждвају, знамо да ученик и ученица много и много насл>еде од свога учитеља, од своје учитељице, знамо дакле, да из клостера никад добро дете нити добра приправница изаћи неће, а је ли које остало неокужене, то се може убројати у ретке изузетке. Ко има ушију — нека чује! Сремац.

ПЕТКО РАЈЧЕВ СШШКОВ будилац и учитељ бугарскога народа. Име Петка Рајчева Славејкова доста је већ познато мећу Сдавенима. Познато је као име песника још од г. 1852; као хумористе и сатирика из шесдесетих година; као новинара из седамдесетих година; као учењака, историчара и лингвисте бугарскога; као недагошкога писца, и после неко време и као министра, А увек и у свему томе значило је име Славејков борца за народн^ст и народна права, будиоца и учитеља бугарскога народа. Славејков је увек радио оно, што је кад сматрао као најважније и најпотребније за бугарски народ. Отуд се он занимао тако разноврсним струкама, у којима га је свима руководила једна једина мисао: разви^ак укуине народне снаге. Рођен г. 1827. у Трнову морао јетако рећи крадом да учи буугарски из неколико црковних књига, које су му случајно дошле до руке. Угњетавање од стран * Фанарнота беше тако окрутно, да нису ни у цркви ни у школи допуштали да се изусти бугарска реч. Кад се поред свију тешкоћа ипак у неколико изобразио у Свиштову и у Едени дод зеленим Балканом, носветио се већ у својој пет