Školski list

— 127 —

РЕЧ НА ГРОБУ СВЕТИСЛЛВЈ. СВЕСЛАВД ВУКИЋЕВИЋА. •(- 10. Јулија 1885. у Сомбору. Тужни зборе ! Јуче у јутру тужно одјекнуше звона са кула ђурђевске и ивањске цркве и огласише у тра члана смрт милог нам друга Свеслава. И ми смо чули тај тужни јек, и груди нам се испунише болом ; црна туга сави нам се око ојађеног срца као ледена гуја, и раздираше нам болано срце Па како да не тужимо, та нашег доброг и милог друга Свеслава нема више међу нама! Нећемо вагпе чути са његових усана слатке пријатељске речи. Наш мили друг Свеслав неће нас више грлити пријатељском руком; не, — јер ен више не живи међу нама на овом белом свету ! У највећем развићу млађане снаге својв, у најлепшем цвету живота свога, друг наш Свеслав јуче премину. Он премину на крилу своје миле мајке, на руци милог му бабе. обгрљен тонлом љубављу срца родитељског, срца сестринског и братинског, орошен тонлим и искреним сузама својих другова. Смрт је за навек заклопила очи нашег доброг друга Свеслава, оне очи, у којима се огледала љункост и искреност ; зауставила је за навек куцање илеменитог му срца ; својом леденом руком сатрла је наду и потпору његових родитеља ! Зар би могли зауставити сузе, које нам потоком лију? Зар можемо да не сажаљевамо уду срећу љубљеног нам друга Свеслава? Не, немо< жемо, та и камен сињи морао би од туге нући, када би вмдио, како тужно цвили ојађона мајка, ојађени бабо, неутешена браћа и сестре, верни другови, — над умрлим сином, братом и другом Свеславом ! Та Свеслав беше тако добар, тако благ; он беше понос и дика своје нородице; он беше испуњен топлим жељама за напретком. Пред његовим очима лебдела је само једна света ц°љ Он хтеде да се посвети на службу свете наше православне цркве и милог нам рода срнског, да буде просветитељ и утешитељ народни; он хтеде да буде свештеник. То му беше свагдашња жеља његова, коју је и у очи дана смрти своје, кад се са својим родитељем последњи нут топло Богу молио за своје оздравлење, као завет свој изрекао, ако би га милостиви Бог исцелио. И та племенита жеља нашег доброг друга Свеслава немогаше да се исиуни ! Неумитна смрт једним потезом ледене руке своје, збриса му све жеље и наде његове! Наш мили друг Свеслав рођен је 25. Фебруара 1868. овде у Сомбору. У детињству свршио је српску народну школу с отличним успехом; затим је стуиио у овдашњу гимназију, у којој је већ и седми разред учити ночео, кад наједаниут због слабог здравља мораде по лекарском савету иосле Божића ове школске године зарад оноравлења и лечења од школе изостати. Од тога времена уз брижљиву негу своје мајке и по саветима најискуснијих лекара лечно се, тражио је оздравлења и у нланинском пределу, али све беше бадава. Свеславовој бољи није се могло