Školski list

— 101 —

допис. Суботица, 15. Маја 1886. Овдашња иравославна српска црквена општииа и цело грађанство претрнело је пре кратког времена велики губитак, 12. Маја т. г. угаси се народу и цркви посвећени живот Ђуре Лудајића учитеља I. и II. разреда суботичке осн. мушке школе, и би тело љегово сахрањено 14] Маја но подне у 5 сати. Смрћу његовом губи местно грађанство једног између главних чиниоца у прквено-просветном животу свом, породица верна мужа добра и брижна оца, школа свога ревносног трудбеника, ученици његови свога ваљаног учитеља, нознаници иријатеља. Колико је покојник ноштован и уважен био, види из многобројног учешћа при спроводу и онелу, на коме је из ночасти срнско певачко друштво тужно нојало. По свршетку опела, које је у цркви обављено, опростио се са иокојником у име удовице, четворо неупућене деце, у име ученика, сродника и пријатеља иокојникових наш млади и врсни свештеник г. Св. Димитријевић у сходној и осећања пуној беседи, нацртавши у кратко главније моменте из живота покојпиковог. Како поједиии, тако и друштва трудише се, да сваким могућим начином ;ублаже голему тугу неутешне породице: црква и општина прузкише олакшице за спровод и укоп ; сродници, пријатељи и ученици положише на самртни одар венце са изјавама својих осећаја на тракама, и тим желише одати последњу пошту вредном раденику на пољу народне нросвете и школарства. Најлепши и најскупоценији венац беше суботичког учитељског особља са две широке и' црне траке и наднисом : „А зиаћасЈка! 1аш(;б ^ез1и1е1, — гезгуе^е је1еи1". За тим венац ученика и ученица српске основне школе са белим тракама и надписом: „Своме учитељу, — ученици и ученице". По себи се разуме, да је спровод био величанствен, опело одпојаше три свештеника и д,ва певца са пев. друштвом, а од цркве до вечне куће покојникове појаше складно ученици овд. велике гимназије, којима је иокојник био учитељ појања. Сад да пређемо на животонис покојников. Ђуро Лудајић родио се 5. јануара 1841. године у Суботици, где је изучио основну школу и четир гимн. разреда с добрим успехом. Јошкао гимназиста показивао је особито наклоности црквеном појању, а поред тога имао ,је јасан и милозвучан глас, те трудом блаженопочившег нароха овдашњег и намесника Исака Лудајића и тадањег невца црквеног покојног Павла Петровића научио главније стихире и ирмосе великих нразника, и у цркви са својим другом такође добрим појцем Ђ. Манојловићем ири бденијама и јутрењу умилно појао. Та његова оданост према цркви и велика воља и снособност за црк. појање створише у њему жељу, да ое ода учитељском звању, и у томе беше му на руци и ободраваше га и местно грађанство у толико, што тада упражњена два учитељска места буду иривремено до доласка Лудајићевог из учитељске школе попуњена и то снагама, за које се знало да по спреми својој на томе месту не могу стални бити. Тако дакле по свршеном 4. гимн. разреду у месту стуии 1857. годиие у учитељску школу у Сомбору. Ту ироведе две године владајући се иримерно и учећи најириљежније, те цо положе-