Školski list

— 11

По предлогу управе учитељске школе горњокарловачке и усљед образложевога мњења пр. гл. школ. ре®ерента упражњене стипендије народне у горњокарловачкој учитељској школи подарене су сљедећим питомцима те школе : Олги Шумоњиној, Ђорђу Стојисављевићу, Исаку Жегарцу, Агапи Прициној, Јелисавети Дујићевој, Стевану Торбици, Гаврилу Летици и Софији ЈКивковићевој. (Свршиће се.)

НЕКОЛИКО РЕЧИ 0 ПЕДАГОШКОЈ КБВИЖЕВНОСТИ У НАС И УЧИТЕЛзИ. Колико год пута сам размишљао о педагошкој књижевности у нас — овостраних Срба, увек би ми се наметала једна помисао, а то је, да она у нас још није постигла онај сгепен, који је постигла у других срећнијих народа. Разне су околности, са којих се код нас није тако коракнуло напред, да се може ириметити ; разне су околности, које коче точак развитку нашој педагошкој књижевности. И сувише бих се на далеко бацио, кад би хтео све те околности да испитам, те с тога не ћу то ни радити, него ћу у место силних тих околности изабрати једну, која се односи и на оне, који су у првој линији позвани, да ју унапређују. Ни једна струка не може нанредовати, ако ју они не подижу, који раде на њој, којима она нружа хлеб насушни. Занатлија, ако се не усавршава у својему занату, остаће му занат на истом степену, на ком му је био и онда, кад је још његов прадед радио, а не ће никад доћи до тог савршенства, да одговара практичној и корисној цељи. Ако се ратар не буде обзирао на економисање напреднијих народа, то ће се и он држати старих предања и радиће онако, како су његови стари радили и тиме не само да неће подићи економију, него ће и он застати и претрпеће штете у материјалном погледу. А како је тек са педагогијом?! Ту је много горе, ако се опажа застој; јер сви просвећенији народи гледе, да у том погледу изиду отворена лица пред 20. век ; не ће, да им црвени образ при растанку 19. века, у коме му ништа несу урадили, што би подихчт интелектуалну страну, те се боје, да не дође то време, да их потомци запитају: где вам је рад у 1У. веку ? У шта сте стратили толики низ година ? И ако и ми Срби можемо да речемо, да се баш у овоме веку учинио преображај са нашим школама, што је произвео славни пам покојник др. Ђ. Натошевић, инак још тиме овај век није одужио свој дуг, тиме још нисмо урадили све, а да би смели ведра лица дочекати 20. века. Врло би ружно било, кад бих се изразио, да смо паразите, да гледамо, да нам други народи зготове, а ми да се користимо, па ипак скоро изгледа, да је тако. А за што је тако ? Учитељство се слабо брине за свој позив, бар већи део учитељства,