Školski list

— 155 —

унука. Ево нас опет, зелени бреже! Благо нама птицама. Весело сам дете. Хајд' на ноге, хајд' у школу! Ал' се небо осмехива. Пеома младог занатлије. Голуб седи на стрејици. Челица и голуб. Лети чела малена. Ме^бгеМ а свегезпуе. Акког згер аг егс!б. Ка^у а у М ј *, кшбшу ђеппе а ћагАш итд. Игре су се употребљавале ове: Полетела мала ласта (с песмом). Слепи миш. Игра коло (с песмом). Паун пасе (с песмом). У колу је јагн.е, на пољу је вук. Ко је моје гушче укр'о (с иесмом). Један, два, три, четир пет. На памет учише и красословише депа ове песмице: Мајка иреде танку жицу. Лаза, материна маза. Болно чедо. Свет је круна. Мали Јова. Зашт' два уха да имамо?Мисмо деца весела. Ја сам ветар. Јунак. Зелени се ливада. Дивно гора листа. Ој, сунашце, што разгониш. Страшљивац. Птица у кавезу. Зора млада на истоку илави. У зеленом гају. Од зиме се не бојимо. Радујте се, јесен дође. Шго си цветак покидао? Хвала Теби, Боже благи. С крстом легох и устадох. Поштуј оца свога. Божић Божић бата. Већ се земља из сна буди. Радује се птица. Одлетеше ласте. А Ш<1е^ Ш пекипк пеш аг1. Тауаз21 <1а1. Е^у еућеп уап пе^у вгаказ/. А 1п§ ^уегшек акког јо. Гака(1ох а 1а 1еуе1е. 0. Павлови&а, забавиља.

ШИСЛИ И ИЗРЕКЕ Јана Акоса Иоменскога. Избележио их Љубомир Лоти&. (Наставак и свршетак.) Што се има ученицима предавати, еве то им треба тако јасно разложити, да виде то пред собом као своје прсте. * Не туци никако због науке. Јер ако се ко не учи, томе није крив он, већ учитељ, што га не уме да учини жељним и жедним науке, не уме схватљиво да разлаже. Не учи нитта, што не би одмах показао и рекао: на што је. * Многи се многом чему уче, али ипак мало знају. * Немилостиван је онај учитељ, који наложи какав посао ученику, а овамо му га потпуно јасио не разложи, нити му га покаже, ни помогне урадити, већ га пусти: да се с тим сам напиње, мучи и зноји, а када погреши, онда га бије и туче. А шта је то онда, ако ее мрцнареље младежи !? То је тако исто, као кад би дадиља почела ударати још малено и недорасло дете нежеих ножица за то, што се у ходу љуља и нагиба. Друкчије нас учи природа, на име: дотле подносити слабост, док снага не ирихвати, а кад је снага ту, онда јој само разумно помагати.