Školski list

— 18 —

0 ВАСПИТА&У 2 ЊЕГОВОЈ ЗАДАМ. Култура и васпитање су највеће благо човечанско, које прелази са колена на колено. Као речни вали таласају се генерације једна за другом и губе се, али просветна струја увек остаје и дочекује нова поколења, прима их, иснраћа их и тако вековечпо даље. У том неминовном закону најбоље се види, да не нојединци, него ни генерације немају права ни на какву индивидуалну слободу за вечно постојање. Па шта дакле, онда остаје као трајно? Остаје друштво човечанско. Оно је прави представник људскога рода, оно треба да је и објекат сваке науке и сваког испитивања, која иду за тим, да утврде у човечанству мир и с поља: у односу разних мањих н већих јединака, једна ирема другој, и изнутра: у човеку, самим са собом, — и која теже, да створе и оживе праву срећу у сваком углу човечанском. Отуда модерни принципи свнју тих наука почињу данас да се задахњују и снаже једном од најновијих наука: социјологијом, науком о друштву људском, о напретку и будућности његовој, о препрекама, незгодама, болестима и манама ње?~овим, које му сметају у наиредовању. А то и јесте најправији пут. Кад већ влада у човечанству та добра воља, да тежи за тим, да вида ране своје, онда оно прво мора добро ироучити себе и сазнати дијагнозу свију болести својих, па тек онда да их може лечити. Од када се на научном пољу указао овај најновији правац испитивања, од то доба се нарочито педагогија почела да усавршава II унутра, у дисциплини њеној, и с поља, одакле она црпи грађу своју, куд и камо се већма размаглте још по неке неизвесности, и социлошкоме испитивању данас васпитна наука -— буди слава и хвала филозофу и педагогу Саеизгру , који је највише допринео утврђивању иширењу њеном—збиља слави доба правога процвата и напретка својега. Већ је и ире тога било отпочето, али сад је и завршено опојавање некадашњега интелектуализма; даље човек се сматра кзо цело човечанство у маломе, те према томе циљ васпитању не сме бити ипдивидуалиост , већ инднвидуалним путем и начином друштво. Тако ће за кратко време са свим пасти и индивидуализам, и тада ће васпитна наука и на умну, и на духовну и моралну страну човечју тако да утиче, да у сваком човечијем бнћу, колико год је могуће, оживи све тежње и све трубе читавога човечанства, за које оно улаже и приноси за усрећење своје. За то је онда заиста врло занимљиво, да се обазремо данас