Školski list

— 89 —

мамо? Иишта. Може ли оно да се брани? Не може! Па кад дете нема моћи да нас одбије, тиме ми не чинимо ништа друго, него пусто насиље и варварство. А зар ми то смемо, зар ми то треба да радимо? Не, никада. И кад не би знали да то чинимо из наивности и незнања био би тај поступак за највећу осуду, овако пак треба да идемо затим, да се те укорењене заблуде што пре отресемо. У детету борави свака снага за добро; свака божја милост и искрица људског достојанства. Дете је нада наше будућности, зато треба да имамо према њему поштовања. Ја знам, да ће мн многи читалац добацити речи: „та дете је још веома слабачко"; ако то признајете, онда је баш нуждно, да ту његову слабост шго већма штедите. Али баш ви, који велите да је дете слабо, ужасно се варате ; то је гола обмана, то је ваша „Фата моргана", која вам непрестано пред очима игра и тиме вас вара. Дете се не да победити спољним — дисциплинарним средствима. Ви га можете казнити: затворити, ћушати, лупати, бити па чак и уништити, оно ће вас ипак на крајусви крајева да победи. Истина, оно ће привидно да покаже, да прима оно што ви желите; шта више и с пољним знацима уверава ће нас, да се покорава нашој жељи; али како се опрости ваше стеге његова ће слободна воља да избије на површину; из целог тога прогреса дете ће да изађе као победитељ, а ти ћеш остати као побеђени. Зар сте у вашој школи имали једног ученика — скоро су сви таки који се за све школско време свагда добро владао, слушао, пазио, поштовао, шта више показивао се да вас чак још и љуби. Но само што је прешао школски праг и отресао школски прах, тај ваш „узоран" ученик пролазио је мимо свога учитеља не поздрављајући га, капе не скидајући, ружећи га, неуљудно се понаша, ружне речи говори, једним словом: после многогодишњег вашег труда и напора изашао је из ваше школе, испод ваше руке, иотпуно неваљао деран. Питам ја дакле: је ли школа у томе случају одговорила своме задатку; је ли учитељ одговорио своме позиву? Па ко је свему томе крив? Нико други него ми сами. Нашим настраним поступцима чинимо, да школа из себе не пушта добру, благу и васпитану децу, него пусту и безобразну дерлад. Ми смо криви у толико, што не испитујући душевно стање наших ученика идемо за тим, да угушимо и подчинимо њихову слободу у место да је подижемо и поштујемо.