Školski list

— 42 —

као храбри војниди, који не уступате сили љуцгсој, већ уступате страшиој сили неодољиве смрти, која сваки отпор немилосно обара. Са брега нашег народно-политичног живота, на коме се до скора Српству на дику, а страном свету на чуђење подизала густа шума горостасних дрвета, у г чијем заклону народ српски могаше да се развија, да се морално снажи, јер га шума та заклањаше од сваке буре и непогоде ; она недаде да бујна поплава потре онај скромни рукосад народних права, — те шуме заштитнице више нема! Искрчено је. Искорењена је. Храст за храстом, бор за бором срушио се под ударцима оштре секире смрти. Паде нам славни ђорђе Ст^јаковић, паде учени Јован Хаџић-Светић, паде краснореки Јован Суботић, паде жарки родољуб Александар Стојачковић и ето иаде правник-првак, зналац закона и законотворац и дични бранич вере нам лравославне : Ника Михајловић! Срушпли се градови ; попадали зидови ; понестали браниоци вазда спремни за очување светиње народне ; изумрла стара гарда, а подмлатка нема, да јој проређене редове попуни. Скрхано лежи иеро, то копље духа, скрштена стоји клонула десница,; границе без заштите широм отворене, па ко да те одсад брани, ти, остављени народе српски ? Ко ће да ти светли, да се неспотичеш кад се така светила гасе? Ко ће да те учи кад таке памети нестаје? Ко ће да ти се на невољу сажали, кад се тако племенито срце следило ? Ко ће сиромаху да помогне, кад се дарежљива рука, која је безброј милостиње делила, за навек умртвила; и ским ћеш се народе подичити, кад Нике Михајловића међу нама нема, тог духовита и високоучена Србина, који је од светле круне, од највише земаљске власти, од сјајне госпоштине шгемићске и од осталих, знаменитих, људи ове домовине био одликован и вис-окоцењен; а поред кога је читаво Српство било чувено и знано. Ни једна војска ни у најстрашнијем часу клонути неће, која своје вође јоште живе види; никаква породица нн у највећој беди малаксати неће, која свога старешину у средини има; нити ће се и једно стадо расути, коме пастир у близини стоји. Само је онај народ несретан, коме судбина у најнужнијем часу главне људе и великане покоси; јер таки је народ сироче без родитеља, сваком на сметњи, криво што је живо, туђа кост у свачијем грлу! I Па је ли врли покојник одиста био народу своме тако мио син, да за смрћу његовом народно око проплаче, народно срце уздахне,