Školski list

— 51 —

Ј{„д опаког стања ствари сами учитељи морају гледати да створе прилике, које би тај јаз између наше школе и куке зарониии Кад родитељ неће сам да се распита за своје дете, дужност је учитељева да сам изађе пред родитеља, па да му каже: „Овако више не иде! Ми и ви не можемо ићи разним правцима, поред једног истакнутог циља. Нама су поверена деца, да их ми васпита мо али правог васпитања не може бити без ваше помоћи. Ваш рад мора се прилагодити нашем. Ми учимо децу из овога ово, из онога оно, оволико у овом разреду, оволико у оном. Вама је то потребно да знате, да би и свој рад удешавали према нашем!" И кад би учитељство тако миолило, говорило и радило, ми би за врло краттсо време стајали у најбољим одношајима са кућом. У горњим редцима садржава се главно и једино средство и начин, да се тај добар одношај васпостави. У каквој Форми пак дп, се изађе родитељима на сусрет, те даде обавештај о раду школе и њиховој депи, то је данас већ са успехом покушано са т. з. родитељским вечерима. Шта су то родитељске вечери и како се оне приређују? 0 томе хоћемо да кажемо једну-две. „Васпитање мора бити једнообразно. Зато је потребно, да се и разни Фактори, који раде на том послу, прилагођавају један према другом и да се узајамно потпомажу највећи део васпитања огпада на породицу. Њој су деца већ од природе предата и дата на бригу и старање и она се мора са великом ревношћу латити тога посла и мора осећати тугу у срцу ако је дете рђаво васнитано. Поред ње долази и школа. Породица може васпитавати са већим усиехом, јер ту је онај трајан и снажан уплив обичаја и морала, који влада у иородици. А друго, родитељи боље познају индивидуалности свога детета, те се у васпитању и могу обзирати на њу. Школа је само помоћни завод поред породице, која управо има да васпитава и за коју Хербарт вели: „Васпитање је ствар породице; оно у тој почиње. па се већином у њу и враћа". Школа наставља, по ноком одређеном, удешеном плану, онај рад, што је У породици ночет и допуњава га. Из тога се види да породица и школа раде у једном истом циљу и према томе су и упућени Једно на друго. Из тога одношаја произилази потреба за свезивањем тих обеју Фактора. Мора се дати прилика, где ће се учитељ и родатељ састаги и где могу скупа решавати о деци. То се постизава са т. з. родитељским вечерима. То су слободни састанци учи-