Školski list

— 182 —

сваки јој потез на њеној радњи. А Љубица? Ш би рекао: „ 1ћге ДУап^еп, 80П81, с!ег ВЛг есћашћаЛ егго1ћеп(Зег ВебоћеЈсЈепћећ;", бијаху тај час блиједе. Ја сам већ црвенилом забиљежила петнаесту погрешку, те подигнем главу и прећем очима преко моје публике. Јој како су очи упиљиле злорадним п смејком сад у блиједу ЈБубицу, сад у њену теку; а она стоји као осуђена краљица — један јој се прамечак мрке косице полагано спуштао на очи како је нагнула главицу а један јој се образић зарумени, кад је погледах. Узех оиет перо па да наставим! Како ми би тешко око срца, кад сам видјела толику граматичку неодвисност у тој иначе стилистички лијепој за^аћи, ради које ми се у души појављиваху сами 8ирог1а(,Јуа а 1а „прелијепо," „прењежно јако добро," „врло домишљато" а уз механичке биљежих погрјешке. Већ двадесета погрешка! кликну прва ривалка Љубичина. Доби ће, „довољно!" шапну друга. ..Довољно послије изврсно, пришије трећа. „Атапсегаеп!!" прикрпи четврта. ЈБубица стајаше као на усијаном жељезу — онај један прамичак мрке косице већ се био спустио преко десног ока, као када облачић заклони сјајно сунашце, а и други прамичак већ хтједе да учини исту услугу и лијевом оку, толико је Љубица нагнула главицу. Образи се црвене као маков цвијет, а устанца попримише чудан облик, онакав као што имаде пепељугина маћеха на сликовници, кад опажа, да Краљевић узима . Пепељугу" за жену. Мени синуше кроз главу разне „олакотне околности," ради којих би могла да не напишем баш „довољно," кано : „Лијеп је саотавак!" „трудила се !" али ми савјест рече, да сам мало прије двјема, које су имале 22 погрешке, написала „довољно" — за што да Љубици поклањам? Па онда ова строга критика ту око мене, шта би оне ? Буде ми жао за Љубицу? За што није боље пазила зар сам јој ја крива ? У то чујем опет шапат: двадесет и двије погрјешке! једна је наиме то већ унапријед опазила читајући помно Љубичину задаћу. Као на заповијед забиљежим још и ову погрешку и онда још тренутак борбе „били — не били" и потпишем привидном равнодушношћу „Сгепи^епс!!" Ах како ми је тешко било то потписати! Предам задаћницу дјевојци а она је узе, намргоди се, те нагло окрену и пође на своје мјесто. Моја се публика тихо разиће, а ја се учиних као да ни не опазих Љубичину неправедну љутину. 'Гек у срцу ми је одлануло, нијесам^више жалила, што сам Љубици онаку осуду написала — јер када се