Slike iz seoskog života. Sv. 3
80 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ
да га се нагледа. Није могла да се наслуша довољно његових паметних речи кад са старијим људима разговара, особито с комшијом Марком, који га је чешће призивао и разговарао се с њим те о овоме те о ономе.
Срезала му танкаче, покројила му руво, обукла га, нагиздала га, па када јој соко у коло пође, стане, па не уме ока од њега одвојити.
Једнога дана Пера не беше дома, а комшија Марко је викну. Она се одазва, оде до капије па га, по обичају, позва у кућу да попије штогод.
Уз ракију Марко поведе разговор.
— Вала, коно, што јест — јест, али време је да и ти Перу окућиш.
— И ја сам о томе мислила.
— Па јеси ли му меркала где цуруг
— Нисам, комшија. Ја мислим да то њему оставим.
— Па јест што кажеш. Њему жена треба. Може бити да се и у коју загледао.
— Мени ништа не каже.
=— Оно, није ни мени казао, ама време му је. Дете је и добро и паметно, па би грехота било да се проскита.
Много јој је лепих речи о Пери рекао. Срце јој је играло од радости, кад јој је причао како старији, паметни људи о њему мисле.
— Ја ти велим — вели он — да у нашем селу нема човека који му не би дао девојку, зато што је вредан и нараван. А ти га припитај.
— Хоћу, комшија, и хвала ти на лепој речи. Оно што је такав и теби треба захвалити.
— Није мени, него теби, Неро. Ја сам га призивао и дозивао што је честит и добар, а ти си га томе научила.
Марко се поздрави и оде, а Нера оста пуна срца. Да је имала крила, винула би се небу под облаке. То је била она радост и задовољство што осећа радник кад му посао срећно за руком испадне. Села је, по Марковом одласку, па се винула у про-