Slike iz seoskog života. Sv. 3, str. 63

БЕЛА ВРАНА 43

положају. Ова мучаљивост, ово ћутање, дирало ју је непријатно, ИМ сам кмет Радоје видео је то, па онда рече, колико само да говори:

— Јеси ли сама»

— Сама сам.

— Зар немаш вамилије>

— Имам само једну сестру. И она је учитељица. Имам и једну тетку у Београду.

— А немаш оца и мајкуг у

— Немам. Отац ми је умро-пре четири године. И он је био учитељ.

(Опет заћуташе.

Најзад, она се диже.

— Молим вас, покажите ми где је школа. — замоли Радоја. — Ево сад!... Иди-де бато, донеси кључ.

— Зар немате послужитеља » -

— Имам, ал о'чо у село да виче на „заповест.“

— Не питам за општинског, него за школског послужитеља.

—_ А... алемијаза велиш! Е, немамо, али ћу сутра набавити.

— Ја бих вас молила: ако има каква жена да њу погодите.

— Добро! Имам у комшилуку, баш ћу је зовнути.

Босиљка заповеди кочијашу да потера кола са стварима школи, а она најлак оде са кметом...

Сељаци ћутаху. Кад они одмакоше, један диже главу, уздиже десну обрву, па само рече:

— Ја! |

— Ја! рекоше још неколико.

— И... тако је!... Сад имамо учитеља у сукњи!..

— Море, Иване, добро би било да се ти примиш да будеш „алемијаз“!

— Требало би!

Неки се насмејаше.

Чича Панта дотле ћуташе, а тада рече:

— Вала, људи, и ова наша власт, прости Боже, не зна шта ради!

— Готово!,.,