Slovenačka

166 ФРАН АЛБРЕХТ

су саградили тек 1765. крањски (земаљски) сталежи, који су већ и пре били помагачи немачких комедијаната, талијанске опере и језупта. И у том позоришту се играло на немачком и певало талијански. На словеначко позориште још нико није мислио, јер још није било потребе за њ; осим тога, није било ни позоришних текстова на словеначком језику. Зато сав позоришни живот у Љубљани током ХУП и ХУШ столећа није имао непосредног утицаја на стварање словеначког позоришта. Важно је било само то, што су те представе, ако су биле јавне, будиле у неколико народу смисао ми занимање за позориште. Са подизањем посебне позоришне зграде и приређивањем редовних јавних представа са свесно уметничким тенденцијама тај смисао се још појачао и изазвао код Словенаца прву потребу властите пезорнице. Главни предувет за постанак словеначког позоришта био је препород словеначке књижевности.

Овај препород бележи словеначка књижевна историја са појавом Марка Похлина у другој половини ХУШ века и са изласком првог еловеначког алманаха са световним песмама (17%9.). Осим тога је живео у то доба у Љубљани круг интелектуалаца, који су практичним радом давали важност препородитељским начелима и убрзавали рад словеначког књижевног препорода. Душа и мецена тога круга био је Жига Цојс. Цојс је превађао уметке ти куплете из талијанских опера, које су певали талијански певачи у позоришту уз велики аплауз грађанства. Године 1780. написао је Дамасцен-Дев први словеначки либрето „Белин,“ који је компоновао Јакоб Зупан, учитељ у Камнику. Прва словеначка представа у земаљском позоришту одиграла се 28. ХП 17:89. Представљала се „УК упанова Мицка,“ коју је по Рихтеровом делу „Ке фтиће“ приредио Аншон Линхарш, први словеначки драматичар. Играли су дилетанти из најодличнијих љубљанских породица. Појединости представе нису