Službeni list Srpske književne zadruge

ан ЧЕ

- БРОЈ 5.

"који му је по свему животу свом и 'овогодишњој свесци штампана је „историска прича“ Вели (велики) Јоже, коју је написао "Владимир Назор, а илустровао Саша Шантел. - После приче, која се одликује врло лепом и

" приметно истакнутом тенденцијом и уметничком |

"обрадом (прича у слици као и садашњи однос Словенства

представља прошли на Истри |

- према Талијанству) изложио је уредник главне | разлике у облицима нашег и словеначког језика,

а затим речник. | | Као неки пандан овој Хрваткој Књижници

штампана су раније у СТази Мансе Hrvatske (год. ТУ, бр. 1-2) размишљања др. Фр. Илешића Kultura in politika, koja cy ca, наравно ради тога да се очигледно покаже слога обеју сестара, прештампале у књигу и издале заједно

„Matica Hrvatska* in „Matica Slovenska“. Сама |

пак књижица износи тек штампан табак, те се још боље опажа да та слога и није ради тога, да би се лакше поднели трошкови. Ова књижица пуна је лепих, згодних афоризама о заједници и међусобном односу културе и политике. Ево тек неколике: Кој (као) ћа kulture mora politika zopet roditi hčer, па Кијосо babici, kulturi. Politika ima svrho izven sebe, V isulturi. — Каког је осе (отац) ргеј nego sin in pravilo prej nego uporaba, tako mora Y človeku Јашешка Биш ргеј nego politika. — Kultura je notri (yHyrpa) v poedincu, v narodu im V drŽavi; politika je med državami, med narodi ın med poedinci ter ureja (ypebyje) njih medsebojne odnošaje. H. T. n.

Најзначајнија пак књига у овогодишњим издањима Словенске Матице јесте десета свеcka Zbornika. To je Trubarjev Zbornik, koji je уредио неуморни др. Фр. Илешић у спомен

—-> —=

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

ближи. У |

|

СТРАНА 99, четврте стогодишњице од рођења великога Приможа Трубара, оца словеначке народне књижевности. Он је, под утицајем Лутерове реформације, тако благодатне за развој немачке књижевности и културе, ширећи и утврђујући „нову веру“ међу Словенцима својим преводима Новог Завета и других религиозних књига на народном језику, засновао и књигу словенску и подстакао рад на њој, па тим радом својим изазвао исти такав рад и код Хрвата, управо он га је и ту започео. Трубарјев је Зборник дакле спомен-књига и четвртој стогодишњици словеначке и хрватске књиге, које се, како видесмо из овогодишњих издања Матице Словенске и Матице Хрватске, труде, да се што више зближе, изједначе, уједине. Књига је пуна прилога на словеначком и српско-хрватском језику о Трубару и помоћницима његовим, Унгнаду, Степану Истранину Конзулу, Антуну Далматину, ускочким поповима, Матији Поповићу из Србије и Ивану Малешевцу из Босне, и др. који су, под надзором Трубаревим и под заштитом племенитога Криштофа, војводе виртембершког, преводили свете књиге на народни језик свој, намењујући их „јадном хришћанском вендском (словеначком) и хрватском народу, који живи на турској граници, као и под Турцима, у Босни, Србији, Бугарској и околним земљама,“ како вели Трубар у немачком предговору хрватског „Ргуера деја Novoga Testamenta“ (1562). Текст допуњују ликови Трубара и помоћника му (снимци из оног времена), факсимили значајнијих првотисака, мелодије многих песама из црквених протестанских песмарица. Цела је књига узорна слика високе културе наше браће Словенаца.

K.

и

+ Архимандрит Филарет Петровић

добротвор Српеке Књижевне Задруге.

Филарет Петровић родио се у селу Ватини у Банату, недалеко од Вршца, 28. фебруара 1844. год., од оца Ристе и матере Буле. Нисам запамтио, како се звао пре калуђерства, али биће да му је крштено име било Филип. Основну школу Филарет је изучио у свом месту рођења,

по том је прешао у Србију, где га као мана- |

стирскога ђака у манастиру Драчи (окр. крагујевачки) постриже и замонаши ондашњи ста-

решина тога манастира, а потоњи епископ ша- | бачки Мојсеј, 14. марта 1865. год. Као млада |

монаха-јерођакона пошље га манастир Драча |

у београдску богословију 1867. год., коју Филарет сврши с врло добрим успехом. Школовање његово у богословији помогао је и ма-

|

| Џ

настир Витовница, а то се види из потписа његова на књизи, коју беше издао 1868. год., где се потписао поред имена и презимена још и ђакон манастира Витовнице. Нарочито се Филарет одликовао извођењем милозвучних црквених мелодија, у чему је за дуго по углађености гласа и по умилном и правилном појању био ненадмашан. Певао је особито лепо и врло правилно све док није оболео од сипње. Требало је само изазвати га да пева своје омиљено: „На синајстјеј горје“ (причасно) и петровску стихиру петога гласа: „Премудрост Божија... па тек онда оценити, шта је у стању да изводи човек, који се гласом својим као

харфом титра и игра...