Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

Цар је чланове те депутације не само саслушао, него и одликовао. Шта је природније, после тога, него да ти људи сматрају, да је царев долазак било просто сокољење на устанак? О том има и иначе доказа. У својој књизи „Povijest ustanka u Hercegovini“ H. Буцоњић прича за неке херцеговачке католике сељаке, који су излазили пред цара, како су се договорили „да сваки у свом селу поручи сељанима о чем се радило пред краљем, и како се краљ рекао за све заузети, а они да су му вјеру задали, прије и ђавољи изгинути, но се одрећи свога краља“. Агитација католичких свештеника и људи поче да се шири и међу православнима у столачком и љубињском кадилуку. Било је, сем тога, веза и са Невесињцима. Др. М. Жерајић у својим белешкама изрично наводи, да су Невесињци силазили у габеоски крај, ради зараде, током 1874 —1875. године. Вероватно је, да су и њима дотуривани гласов! о потреби устанка и о том, да се он већ спрема и да he иза устаника бити неко силнији, да их у невољи заштити. Црна Гора и њена династија имали су у Херцеговини све до најновијих времена врло велик утицај. Херцеговци су добро знали, да је свака њихова борба већих размера без наслона на Црну Гору унапред осуђена на неуспех, сем ако се не приволе да иду с туђинском аустриском власти. Треба ипак рећи, да су били често пута и незадовољни с поступцима цетињске владе и да се с времена на време јављало и гласније роптање. Откад је кнез Михаило почео да развија свој широки национални програм јавило се и у Херцеговини неколико угледних лица, која су одржавала ближе везе са Србијом. Један нараштај херцеговачких младића изишао је већ из београдгких школа, као Нићифор Дучић, Серафим Перовић, Јсва Радуловић и др. Србија помаже и неке школе у Херцеговини као, на пример, духовну школу у манастиру Житомишљићу или чак у Бањанима (у Реновцу). Први велеиздајнички процесу Босни и Херцеговини од 1869|70. год. поведен је против лица, која

хш