Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

XIV

су стварала везе са Србијом. Кнез Никола није радо гледао то јачање београдског и сподозрењем је пратио кретање Херцеговаца, који су долазили из Србије. А таквих је око 1874—5. бнло више. Међу њима су билн од већег угледа: Мићо Љубибратнћ, Алекса Јакшић, Стеван Зимоњнћ, Лука Петковић. Кад се чуло, да је у Дубровник дошао Љуб. Ивановић, официр из Србије, и да општи тамо са Херцеговцнма, на Цетињу се подозрење развило у с} г мњичење. Ми данас знамо поуздано, да је српска влада, и са Ристићем и са- Марнновићем, била одлучно против устанка, али се на Цетињу, иако се то можда знало, ипак сумњало. Кнез није хтео дозволити, да ма ко други утиче на Херцеговце; и кад је видео, да међу њима, услед разних агитацнја, све више сазрева одлука за устанак, он се с дана на дан и сам мирио с том мншљу. Тим пре, што је у Црној Гориувек бнло људи који су крвава четовања сматрали као једини посао достојан наслеђа старих јунака и што је то ниначе за њих било корисно. Читаве прве половине 1875. године покушавале су турске власти, потицане од страних конзула, да утншају Невесињце и остале незадовољне Херцеговце. Одговорни Турци из престонице били су помирљиви, јер су осећали већ}г опасност, која може настати из тог локалног сукоба; ради тога је касније смењен и валпја, енергични Дервиш-паша. Али су месни муслимани и власти у покрајини сматрали за срамоту, да велика царевина попушта „шаци“ устаника. Колебали су се, међутим, н Невесињци сами. Усред тих колебања збише се ови догађајн, који су убрзали решење. 19. јуна дошло је до препуцавања између побуњених католичких сељака и муслимана код Драчева, близу Метковића. Већ 21. јуна стигла су у помоћ усташима оделења из Храсна н са др}њих страна, са стотињак људи. 22. јуна депеширају фра Стипан Налетелић, Маријан Ђорнћ и др. далматинском намеснику, генералу Родићу: „Сви кршћани Габеле, Драчева, Расна и све Луке