Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

181

Војска пође и пред њом војвода Пут Требиња града бијелога. Све два из гласа пјевају, По четири из јегера туку; 185 Би рекао кићени сватови, Да полазе мору за ђевојку, А не силна на поклање војска, Окле многи вратити се неће. Ето војске под Требиња града 190 Поред џаде разапе чадоре. На Царину више Дубровника Војевода стражу истурио. Док на море вапор долазио. На вапору калпак одлетио 195 Из вапора три паше цареве И за њима тридесет хиљада Све царева бојна милитара; Ту их срете беглук Њемадија, На Царину те их испратише 200 На границу Турску и Латинску. Тада Турчин мобу учннио, Барјак разви од града Медине, Пода њ врже оџу од Мостара, Па заклиње дину заклетника; 205 „Ко је Турчин и турског имена, „Ко вјерује свеца Мухамеда, „Нек не жали данас погинути. „Чекају га у џенет хурије. „Ко изгуби главу Баћовића, 210 „Кој’ је цара за срце ујео, „Царски ферман пашалук му дава.“ Пошто Турчин учини заклетву, Уређује напријед таборе. Глас допаде српскоме војводи,- 215 Па војвода уређује војску: Крај студене воде Требишњице Он постави војводу Стојана И сокола Зимоњић-Богдана, Да сломије крило од запада; 220 Од истока Копривицу Вида